НЕБОЈША КАТИЋ: ИЛИ ЋЕ СЕ СРБИЈА СУКОБИТИ СА СТРАНЦИМА ИЛИ ОСТАЈЕ НА ДНУ ЕВРОПЕ!

 Домаћи привредни амбијент, са свим неспорним манама, није био сметња када је страни капитал улазио у банке, трговине, телекомуникације, некретнине, хотеле, цементаре, пиваре, прехрамбену индустрију, итд. Или краће, страни капитал је у Србији купио све што је желео и инвестирао је свуда где је имао интереса, не хајући за мане амбијента.

Ако је Србија у невољама због високе инфлације, нестабилне валуте и превисоког јавног дуга, зашто су државе попут Бугарске или Македоније на пример, које не пате од ових мана, и даље у јадном економском стању? Ако је страни капитал кључ успеха и гарант сретне будућности, зашто је Мађарска, која је странцима продала готово све што је било вредно, у хроничним економским проблемима?

Србију и све побројане државе везује иста нит – ниједна од њих нема развојну политику. Страни саветници и домаћи експерти су навукли копрену преко очију политичке елите и несретне јавности, уверавајући их да развојна политика није ни потребна, и да ће развој доћи сам по себи, само ако се поштују правила с почетка текста.

Искуства говоре супротно и шаљу јасну поруку. Убрзано се развијају само оне државе које стратешки планирају свој развој, које стимулишу и штите оне домаће гране које су идентификоване као база развоја. Да би овај процес био успешан, да би се избегао синдром презаштићености, државе морају подстицати и домаћу конкуренцију и присилити предузећа да изађу на спољна тржишта.

Инвестиције морају почивати пре свега на домаћој штедњи, толикој колика је, а не на иностраним кредитима. У процесу индустријализације камате се држе на ниском нивоу, а интерес привреде и њеног развоја стоји изнад интереса штедиша и банака. Државе прибегавају подстицајном, селективном кредитирању оних грана које су носиоци развоја, а на истој логици почива и стимулативни порески систем.

Монетарна политика је у правилу мека, капитална и девизна контрола су чврсте, док је ценовна стабилност жртвована развојним циљевима. Раст инфлације је пратећи феномен брзог развоја, може се контролисати али се не може избећи. Јужна Кореја (један од најбољих развојних модела) је током двадест година свог изванредног раста (период 1962-1981) имала континуирано високу инфлацију која се кретала око просека од 15 процената.

Да би Србија почела да излази из кризе, потребно је скинути копрену и економску политику базирати на искуствима успешних развојних модела, чије су базни елементи познати и које сам набројао.

Ако влада у новом саставу одлучи да крене тим путем, то ће је довести у неминовни сукоб са центрима моћи како у Србији, тако и ван ње. Али, ако се тим путем не крене, Србија ће остати прикована за дно Европе. Проблем је утолико већи што би епицентар сукоба морао бити везан за монетарну политику и финансијски сектор.

Основна препрека развоју и инвестицијама није везана за амбијент, већ за огромне камате које дестимулишу домаће инвестиције, индиректно фаворизујући странце. Банкарски систем методично уништава економију, а да парадокс буде већи, Народна банка са својих олимпијских висина том процесу већ годинама пружа подршку.

У овом тексту нисам поменуо проблеме јавне потрошње и буџетског дефицита. Разлог је једноставан – о тим проблемима ће и домаћи и инострани експерти свакога дана певати хорски. Влада ће направити огромну грешку ако по ко зна који пут, буде слушала исте савете и исти хор. Ти хорови и та врста савета су помогли да Србија буде баш ту где јесте. Узгред, ако је влада баш одлучила да упосли стране саветнике, било би боље да их потражи на Истоку, и то оном далеком. Економски савети са Запада ништа добро донели нису.