ДУБРОВЧАНИН КОЈИ СЕ НИКАДА НИЈЕ ОДРЕКАО СРПСКЕ НАЦИЈЕ (Видео)

На обали мора, пред раком дубоком,
Док јесењско сунце сја с небеског свода,
Усред масе света стоји сужањ млади,
Кршни Далматинац, син витешког рода.

Он је леп к’о Парис; млад к’о капља росе;
Поносито држи љупку главу смелу;
Поглед му је кротак; пламен златне косе
Пада му по лепом и високом челу;

Његов лик младићки лака румен жари;
И, док оком блуди по жалу и луци,
Сви присутни плачу … Један пастор стари
Прилази му тихо, са крстом у руци:

“Одреци се, сине, издајничких снова!
“Врати се са стазе којом си залут’о!
“Покајнички приђи ћесаровом скуту,
“И добићеш милост!” … А сужањ је ћут’о …

“Макар само трунку кајања покажи!
“Сломи своје грешно тврдоглавство круто!
“На последњем часу другове прокажи,
“И добићеш милост!” … А сужањ је ћут’о …

И док за њим горко нарицаше мати,
Он к’о владар, гордо, победнички крочи,
И у раку уђе … Приђоше џелати
И копреном црном везаше му очи.

“Стрелци!”, громогласно командова лајтнант,
Исукавши хитно сабљу своју лаку.
И, уз тежак топот чизама војничких,
Шест мрких Маџара стадоше над раку.

А, ћутање гробно обузе сву масу;
И, баш када она са ужасом виде
Шест упртих цеви, у том истом часу
Сужањ трже и копрену скиде,

И отвори очи: дан је био красан;
У провидном зраку трептала је свила;
Ваздух је мирис’о на јесењске руже;
Природа је широм тако дивна била.

Он још једном баци поглед препун жуди,
На хриди и море, што к’о смарагд свија,
Па забаци главу и раздрљи груди
И узвикну: “Пуцај,   живела Србија!”

Војислав Илић-Млађи