Ovde nije bilo žrtava

1941. godine na front je otišlo više od trećine stanovništva Lenjingrada. Skoro sav posao u gradu su obavljale žene, čak i deca. Do rata ih je u Lenjingradu bilo oko 600 hiljada. Oni su bili na mašinama po fabrikama, gasili požare, pomagali u čišćenju ulica, učili se da pucaju i leče ranjenike i da u slučaju, da se nešto desi, budu spremni da brane grad.

Najteži period za vreme blokade je bila zima 1941-1942. godine. Dnevno sledovanje hleba za građane je bilo minimalno – starci i deca su dobijali svega po 125 gr. Početkom decembra u gradu je isključeno centralno grejanje, kanalizacija i vodovod su prestali sa radom. Temperatura je bila rekordno niska i do -32 stepena. Ljudi su spavali po nekoliko njih zajedno, zagrljeni. Odeća i ćebad nisu pomagali – ljudi su se zamrzavali uz krevete i zidove. Uskoro je počelo da fali i struje: sve je išlo za bolnice i vojna preduzeća. Zgrade i ulice su ostale bez svetla, seća se Igor Suvorov. Kada je počela blokada on je imao 9 godina.

- Ljudi su hodali po mraku. Da se ne bi sudarali prodavale su se značke u obliku romba ili kruga. One su bile premazane fosforom i svetlele su, ako su bar malo bile u kontaktu sa strujom. I tako su se ljudi mimoilazili na ulicama.

Muškaraca u gradu praktično nije ni ostalo. Sav posao su na sebe preuzele žene, a kasnije i deca. Oni stariji su išli u fabrike. Mlađi, ko je bio u stanju da hoda ili nešto radi, su pomagali gde su mogli. Mnogi su bili u vatrogasnim brigadama koje su, u prvom redu, spasavale zgrade od zapaljivih bombi, kaže Marija Maslak (sa 12 godina je bila član vatrogasne brigade).

- Na 15-oj liniji je bila mala jednospratna kuća, mi smo se peli na sprat i u potkrovlje. Tamo su se nalazila burad sa vodom i kutije sa peskom. I, bombarduju nas, bacaju „upaljače“, a mi gledamo u dvorište: „upaljači“ lete. Imali smo velika klješta i onda mi nju uhvatimo, ali nismo uvek imali snage da je izbacimo kroz prozor, pa smo je bacali u vodu ili zakopavali u pesak.

Deca koja su 1942. godine imala 12-13 godina su osim posla učila i o ratovanju, kaže Jurij Belov. On je na početku blokade Lenjingrada imao 12 godina.

- 1942. godine sam se vratio u školu. Tamo smo spremali drva: za svoju porodicu, za školu. Demontirali smo drvene kuće, skidali korov sa njiva na sovhoznim poljima. Dečake su učili kako da rasklope pušku, mitraljez. Da znaju gde je zatvarač, kako se puni municija. A devojčice su se obučavale da budu medicinske sestre.

Danas neki istoričari vole da porede Lenjingrad sa Parizom. Oni se čak trude da dokažu da su Francuzi postupili pametnije: predali su svoju prestonicu Nemcima, pomirili se…Oni, koji su preživeli lenjingradsku blokadu, ne shvataju ovakvu logiku. Čak su i u zimu 1942. godine, čekajući u redu za hleb, proklinjali Nemce. A, ako bi neko i rekao: „Bolje bi bilo da smo se predali“, svi su vikali: „Ne damo Lenjingrad! Ni za šta ga ne damo!“

Anastasija Perškina,