Овде ниjе било жртава

1941. године на фронт је отишло више од трећине становништва Лењинграда. Скоро сав посао у граду су обављале жене, чак и деца. До рата их је у Лењинграду било око 600 хиљада. Они су били на машинама по фабрикама, гасили пожаре, помагали у чишћењу улица, учили се да пуцају и лече рањенике и да у случају, да се нешто деси, буду спремни да бране град.

Најтежи период за време блокаде је била зима 1941-1942. године. Дневно следовање хлеба за грађане је било минимално – старци и деца су добијали свега по 125 гр. Почетком децембра у граду је искључено централно грејање, канализација и водовод су престали са радом. Температура је била рекордно ниска и до -32 степена. Људи су спавали по неколико њих заједно, загрљени. Одећа и ћебад нису помагали – људи су се замрзавали уз кревете и зидове. Ускоро је почело да фали и струје: све је ишло за болнице и војна предузећа. Зграде и улице су остале без светла, сећа се Игор Суворов. Када је почела блокада он је имао 9 година.

- Људи су ходали по мраку. Да се не би сударали продавале су се значке у облику ромба или круга. Оне су биле премазане фосфором и светлеле су, ако су бар мало биле у контакту са струјом. И тако су се људи мимоилазили на улицама.

Мушкараца у граду практично није ни остало. Сав посао су на себе преузеле жене, а касније и деца. Они старији су ишли у фабрике. Млађи, ко је био у стању да хода или нешто ради, су помагали где су могли. Многи су били у ватрогасним бригадама које су, у првом реду, спасавале зграде од запаљивих бомби, каже Марија Маслак (са 12 година је била члан ватрогасне бригаде).

- На 15-ој линији је била мала једноспратна кућа, ми смо се пели на спрат и у поткровље. Тамо су се налазила бурад са водом и кутије са песком. И, бомбардују нас, бацају „упаљаче“, а ми гледамо у двориште: „упаљачи“ лете. Имали смо велика кљешта и онда ми њу ухватимо, али нисмо увек имали снаге да је избацимо кроз прозор, па смо је бацали у воду или закопавали у песак.

Деца која су 1942. године имала 12-13 година су осим посла учила и о ратовању, каже Јуриј Белов. Он је на почетку блокаде Лењинграда имао 12 година.

- 1942. године сам се вратио у школу. Тамо смо спремали дрва: за своју породицу, за школу. Демонтирали смо дрвене куће, скидали коров са њива на совхозним пољима. Дечаке су учили како да расклопе пушку, митраљез. Да знају где је затварач, како се пуни муниција. А девојчице су се обучавале да буду медицинске сестре.

Данас неки историчари воле да пореде Лењинград са Паризом. Они се чак труде да докажу да су Французи поступили паметније: предали су своју престоницу Немцима, помирили се…Они, који су преживели лењинградску блокаду, не схватају овакву логику. Чак су и у зиму 1942. године, чекајући у реду за хлеб, проклињали Немце. А, ако би неко и рекао: „Боље би било да смо се предали“, сви су викали: „Не дамо Лењинград! Ни за шта га не дамо!“

Анастасија Першкина,