Aleksandar Blok

Aleksandar Blok je ruski pesnik. Detinjstvo Bloka je prošlo u Peterburgu i u posedu u okolini Moskve Šahmatovu. On je 1906. godine završio slovensko-rusko odelenje filološkog fakulteta Peterburškog univerziteta. Pesme je on počeo da piše od malih nogu, izdavao ih od 1903. godine. 1904. godine je objavljen zbornik Stihovi o Lepoj Gospi, u kojima je on liričar-simbolista. Od 1903. godine u apstraktnu romantičarsku poeziju Bloka je ušla socijalna tema: antiljudski grad s njegovim robovskim radom, bedom.

Revolucija 1905.-1907. godine otkrila je pesniku, prema njegovim rečima, lice probuđenog života. Od tog vremena je tema Otadžbine stalno prisutna u poeziji Bloka. Njegovo stvaralaštvo postaje tragično i duboko, prožeto osećajem katastrofalnosti epohe, predosećajem oluje, koja će sve prečistiti (ciklus Na Kuljikovom polju, delovi ciklusa Slobodne misli, Jambovi). Revolucionarne predosećaje sadrži i nezavršena poema Odmazda (1920.-1921 godina). Uporno i snažno je izražena u stvaralaštvu Bloka mržnja prema miru bogatih, ružnim, neljudskim crtama života. Ljubavna lirika Bloka je romantična, ona sadrži pored oduševlenja i uživanja kobna i tragična načela. Zrela poezija Aloeksandra Bloka se oslobađa apstraktnih mističko-romantičarskih simbola, te stiče konkretnost, crte plastičnog prikazivanja (Italijanski stihovi, pesma Slavujev vrt i dr.) Mnoge ideje poezije Aleksandra Bloka su razvijene u njegovim dramskim komadima: Neznanka, Lakrdija i Kralj na trgu. 1903. godine je Blok oženio Ljubav Mendeljejevu, kćer velikog ruskog hemičara Dmitrija Medeljejeva, junakinju njegove prve knjige Stihovi o Lepoj Gospi.

1909. godine su se u porodici Bloka desila dva teška događaja: umiru dete i otac Bloka. Da bi došli sebi Blok i njegova žena idu u Italiju. Leti 1911. godine Blok ponovo ide u inostranstvo, ovog puta u Francusku. Aleksandar Aleksandrovič pruža negativnu ocenu francuskih običaja: Neotuđiva osobina Francuza (uglavnom Bretonaca) prljavština, pre svega fizička, a zatim i duševna. Prvu prljavštinu bolje da ne opisujem; ukratko, gadljiv čovek neće pristati da se preseli u Francusku. Leti 1913. godine Blok ponovo ide u Francusku. On piše: Biaric je pun sitne francuske buržoazije, čak su oči umorne od gledanja ružnih muškaraca i žena… Inače, može da se kaže da mi je dosadila Francuska, želim da se što pre vratim u kulturnu zemlju – Rusiju, gde ima manje buva, skoro nema Francuskinja, postoje jela (hleb i govedina), pića (čaj i voda), umivaonici (ovde su lavori, iz kojih je nemoguće prosuti svu vodu, blato ostaje na dnu)… Oduševljeno dočekavši svrgavanje carizma u februaru 1917. godine, Aleksandar Blok je bio jedan od urednika stenodaktilografskog izveštaja Vanredne isledne komisije za poslove bivših carskih ministara.

Prvo je Socijalistička revolucija izazvala u Bloku zanos stvaralačkih snaga. U članku Inteligencija i revolucija (januar 1918. godine) on je pisao: Mi, Rusi, preživljavamo epohu, koja skoro nema premca po svojoj veličanstvenosti… Svim telom, svim srcem, svešću – slušajte Revoluciju. 1918. godine Blok je napisao poemu Dvanaestorica – o propasti starog sveta, njegovom sukobu u novim svetom. Poema Skiti (iste godine) posvećena je istorijskom misiji revolucionarne Rusije. Inače, kod njega se gomilao umor – Blok je opisivao svoje stanje iz tog perida rečima «mene su popili». Verovatno je s time povezano njegovo stvaralačko ćutanje – u jednom privatnom pismu je on pisao u januaru 1919. godine: U toku skoro godinu dana ne pripadam sebi, ne mogu da pišem stihove i mislim na stihove… Teški rad u sovjetskim ustanovama i život u gladnom i hladnom revolucionarnom Petrogradu konačno su potkopali zdravlje pesnika – Blok je oboleo od ozbiljnog kardio-vaskularnog obolenja, astme, psihičkih poremećaja, zimi 1920. godine je počeo skorbut. Blok se našao bolestan u ozbiljnoj materijalnoj situaciji,, te je 7. avgusta 1921. godine umro u svom stanu od zapalenja srčanih zalizaka. Pesnik je sahranjen na Volkovom groblju Sankt-Peterburga.