Александар Блок

Александар Блок је руски песник. Детињство Блока је прошло у Петербургу и у поседу у околини Москве Шахматову. Он је 1906. године завршио словенско-руско оделење филолошког факултета Петербуршког универзитета. Песме је он почео да пише од малих ногу, издавао их од 1903. године. 1904. године је објављен зборник Стихови о Лепој Госпи, у којима је он лиричар-симболиста. Од 1903. године у апстрактну романтичарску поезију Блока је ушла социјална тема: антиљудски град с његовим робовским радом, бедом.

Револуција 1905.-1907. године открила је песнику, према његовим речима, лице пробуђеног живота. Од тог времена је тема Отаџбине стално присутна у поезији Блока. Његово стваралаштво постаје трагично и дубоко, прожето осећајем катастрофалности епохе, предосећајем олује, која ће све пречистити (циклус На Куљиковом пољу, делови циклуса Слободне мисли, Јамбови). Револуционарне предосећаје садржи и незавршена поема Одмазда (1920.-1921 година). Упорно и снажно је изражена у стваралаштву Блока мржња према миру богатих, ружним, нељудским цртама живота. Љубавна лирика Блока је романтична, она садржи поред одушевлења и уживања кобна и трагична начела. Зрела поезија Алоександра Блока се ослобађа апстрактних мистичко-романтичарских симбола, те стиче конкретност, црте пластичног приказивања (Италијански стихови, песма Славујев врт и др.) Многе идеје поезије Александра Блока су развијене у његовим драмским комадима: Незнанка, Лакрдија и Краљ на тргу. 1903. године је Блок оженио Љубав Мендељејеву, кћер великог руског хемичара Дмитрија Медељејева, јунакињу његове прве књиге Стихови о Лепој Госпи.

1909. године су се у породици Блока десила два тешка догађаја: умиру дете и отац Блока. Да би дошли себи Блок и његова жена иду у Италију. Лети 1911. године Блок поново иде у иностранство, овог пута у Француску. Александар Александрович пружа негативну оцену француских обичаја: Неотуђива особина Француза (углавном Бретонаца) прљавштина, пре свега физичка, а затим и душевна. Прву прљавштину боље да не описујем; укратко, гадљив човек неће пристати да се пресели у Француску. Лети 1913. године Блок поново иде у Француску. Он пише: Биариц је пун ситне француске буржоазије, чак су очи уморне од гледања ружних мушкараца и жена… Иначе, може да се каже да ми је досадила Француска, желим да се што пре вратим у културну земљу – Русију, где има мање бува, скоро нема Францускиња, постоје јела (хлеб и говедина), пића (чај и вода), умиваоници (овде су лавори, из којих је немогуће просути сву воду, блато остаје на дну)… Одушевљено дочекавши свргавање царизма у фебруару 1917. године, Александар Блок је био један од уредника стенодактилографског извештаја Ванредне иследне комисије за послове бивших царских министара.

Прво је Социјалистичка револуција изазвала у Блоку занос стваралачких снага. У чланку Интелигенција и револуција (јануар 1918. године) он је писао: Ми, Руси, преживљавамо епоху, која скоро нема премца по својој величанствености… Свим телом, свим срцем, свешћу – слушајте Револуцију. 1918. године Блок је написао поему Дванаесторица – о пропасти старог света, његовом сукобу у новим светом. Поема Скити (исте године) посвећена је историјском мисији револуционарне Русије. Иначе, код њега се гомилао умор – Блок је описивао своје стање из тог перида речима «мене су попили». Вероватно је с тиме повезано његово стваралачко ћутање – у једном приватном писму је он писао у јануару 1919. године: У току скоро годину дана не припадам себи, не могу да пишем стихове и мислим на стихове… Тешки рад у совјетским установама и живот у гладном и хладном револуционарном Петрограду коначно су поткопали здравље песника – Блок је оболео од озбиљног кардио-васкуларног оболења, астме, психичких поремећаја, зими 1920. године је почео скорбут. Блок се нашао болестан у озбиљној материјалној ситуацији,, те је 7. августа 1921. године умро у свом стану од запалења срчаних зализака. Песник је сахрањен на Волковом гробљу Санкт-Петербурга.