Od žandara do VOJINA tradicija 100 godina

U kasarni na Banjici, prošle nedelje obeleženo je 100 godina postojanja roda vojske, Vazdušnog osmatranja, javljanja i navođenja - ili kako ga u VS zovu, VOJIN. U vek VOJIN-a stalo je sve, od naredbe vojvode Radomira Putnika iz juna 1915. da se oforme izviđačke stanice za javljanje o naletu neprijateljskih aeroplana do herojstva pripadnika ovog roda vojske u agresiji 1999. U Spomen-sobi 126. brigade VOJIN, koja je otvorena na svečanosti u četvrtak, nalazi se i manje slavan dokument koji je donet 2005. u naletu reformističkog ludila, da se rod gasi i pretvara u Centar. Srećom tu je naređenje o vaskrsu VOJIN-a iz 2011, kada je shvaćeno da se bez ove jedinice ipak ne može.

Istoriju VOJIN-a u Spomen-sobi danas čuva i spomenik potporučnicima Siniši Radiću i Željku Savičiću, postavljen neposredno ispred. Ova dvojica mladića jedine su žrtve iz ove jedinice u NATO agresiji 1999. Oni su poginuli na Maljenu a drugovi su im podigli spomen-česmu i ispred crkve na planini gde su stradali.

- Moj otac kao hidroavijatičar Kraljevske vojske nije se predao 1941, već se sa delom kolega iz Boke avionom prebacio aprila 1941. u Aleksandriju, gde je pristupio RAF. Pored letova u RAF-u bio je angažovan i u britanskom Centru protivvazdušne odbrane Srednjeg istoka gde je stekao ratna iskustva u radu sa radarima - priča Vladimir. Bio je jedini Jugosloven koji je u RAF-u radio u komandnim sobama njihove PVO. Iz RAF-a, 1944. je prešao u partizansku vojsku. Stupio je potom u radariste koji su tada bili pod Upravom artiljerije da bi od 1953. ova služba bila vraćena avijaciji. Na osnovu iskustava Britanaca, on je sa kolegama pravio kičmu vojnog radarskog sistema u Jugoslaviji. Bio je taj koji je sa jedinicom radarski "poseo" Pančićev vrh na Kopaoniku.

Prema rečima komandanta 126. brigade VS pukovnika Predraga Đorđevića, od 1947. Služba vazdušnog osmatranja, navođenja i javljanja potpuno je zaokružila sistem 1968, a 1987. bili su uz rame, a možda i ispred mnogih moćnih zemalja sveta i Evrope.Tada su mogli da "gledaju" pola Evrope. Usledio je građanski rat, povlačenje tehnike, a 1999. agresija NATO.

- Rat smo dočekali sa 96 odsto ispravne tehnike i sa četiri (od 20) upaljenih radarskih tačaka - seća se pukovnik Rajica Bošković, nekadašnji starešina jedinice. Tog 24. marta, tačno u 20 sati evakuisali smo centralni komandni položaj kod Banovaca, a prazan bunker je bio pogođen u 22. Za 78 dana rata gađani smo blizu 100 puta i promenili smo preko 160 položaja na planinskim vrhovima tadašnje SRJ. Ni u jednom trenutku radari nisu bili van stroja. Na dan kada je agresija okončana, ponovo smo postavili i jedan od centralnih radara na Frušku goru kao da se ništa nije događalo. U ratovima koje je NATO vodio krajem prošlog i u ovom veku radarski sistem protivnika uništavali su prvog dana.

Pukovnik Rajica Bošković osvrće se i na pokušaj "gašenja"Vojin-a 2005 u "cilju reformisanja vojske". Naime iz jedinice koja je od 1999. do 2004. uspela da svu pogođenu tehniku vrati u funkciju naprečac su penzionisani najiskusniji elektroničari. Vojin je postao nedefinisani centar, a zanemarena je činjenica da je država suverena onoliko koliko može da kontroliše svoj prostor. Neko je tada odlučio da se Vazdušni prostor Srbije vojnički "napusti".

- Lovačka avijacija i PVO bez Vojin-a ne služe svrsi - nastavlja Božović. Srećom 2011. uvideli su grešku i vratili su Vojin-u ratnu zastavu. Na mlađim kolegama je da nastave slavu jedinice. Imaju odakle.

D. Vujičić,