Koliko Srbija treba da bude mala da ne bi bila velika?

U tekstu “Istorijsko protiv etničkog prvenstva” ( https://wp.me/p1YTjh-1L ) pomenula sam da se u slučaju Srbije uvek bira ono pravo prvenstva koje je na štetu naroda kome pripadam. Tad sam navela slučajeve kad je Hrvatskoj priznato pravo na samostalnost i nezavisnost od SFRJ, ali je Srbima, koji su imali i etničko i istorijsko pravo na određeni deo teritorije, pravo na samostalnost uskraćeno. Njihova borba za goli život i opstanak je proglašena velikorspskom idejom, a “Oluja” i “Bljesak”, koji su bili školski primeri etničkog čišćenja, se slave kao oslobodilačke akcije.
U Bosni je bilo slično. Svi su imali pravo na samostalnost samo Srbi ne. “Bosanski lonac” je u potpunosti opravdao očekivanja sa brojnim nameštenim zločinima koje je srbska vojska počinila protiv civila. O zločinu u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu niko ne želi da priča, ali zato je ceo svet znao za “Markale” koje su prilepljene Srbima, da bi se kasnije utvrdilo da su sami muslimani granatirali pijacu i pobili civile kako bi pridobili simpatije i podršku Zapada. Za zločin u Tuzli niko nije odgovarao, kao ni za Kravice. Ali zato u Srebrenici još uvek broje žrtve. Dok iskopaju sve one zakopane od formiranja groblja pa ih ponovo sahrane kao žrtve genocida. I ta priča o Srebrenici živi iako postoje svedoci da je sam Alija Izetbegović tražio saglasnost čelnika Srebrenice da ovaj gradić podnese najveću žrtvu kako bi i definitivno obeležili Srbe kao negativce i izazvali bombardovanje srbskih teritorija. U filmu “Srebrenica izdani grad” su snimljene izjave ljudi koji su tada odlučivali o akcijama u Srebrenici. I svi su muslimani. ( https://www.youtube.com/watch?v=RUuhSGnLvv8 )
Kosovo i Metohija su posebna priča. Teritorija koja je vekovima neotuđivi deo Srbije. Sam naziv Stara Srbija potvrđuje da je taj komad zemlje odvajkada bio srbski. Dovoljno je pogledati koliko je crkava na području Kosova i Metohije i stvari su jasnije. Oni koji bolje od mene barataju ciframa kažu da je u Staroj Srbiji procentualno najveći broj crkava, manastira po kvadratnom kilometru nego bilo gde u pravoslavnom svetu. I to govori mnogo. Kosovo i Metohija nisu samo kolevka srbskog naroda, nisu samo mesto najveće pobede i najvećeg poraza srbskog naroda, nisu samo kolevka naše vere. Kosovo i Metohija su samo srce Srbije. Ono koje su Šiptari potpomognuti Zapadom iščupali i otuđili. I dobili blagoslov za to. Za etničko čišćenje koje su sproveli. Čak ni obelodanjivanje podataka o trgovini organima nije bilo dovoljno da se neki zločinci nađu iza rešetaka jer su svi organi završili na Zapadu, a vadili su ih Srbima. I to po definiciji nije zločin. Kosovo i Metohiju su oteli, neki kažu da je zvanična Srbija priznala nezavisnost. Možda i jeste, ali ne u moje ime. Dokle god ima nas koji mislimo isto, da su Kosovo i Metohija deo Srbije taj komad zemlje nije izgubljen.
Sad se ubrzano radi na novom cepanju Srbije. I ovako osakaćena je prevelika. U Raškoj se ponašaju kao da je taj deo teritorije deo ili Bosne i Hercegovine ili Turske. Zukorlić ne krije da ne priznaje Srbiju kao državu. Nedavno je izvadio ličnu kartu u Srebrenici kako bi obavio patriotsku dužnost. Njemu je BiH otadžbina. Prema Srbiji nema takve osećaje.
Na severu Čanak i ekipa tvrde da je sramno da je Vojvodina deo Srbije. Vojvodina je u sastav Srbije zvanično ušla 1918. ali da ne bude zabune, već od 13. i 14. veka srbski kraljevi su periodično vladali delovima koji su sada sastavni deo Vojvodine. Car Jovan Nenad je 1526. uspostavio kratkotrajno Srbsko Carstvo koje je pored Srema, obuhvatalo i Bačku i deo Banata. I time je u velikoj meri zaokružen prostor današnje Vojvodine. Od pojave cara Jovana Nenada Vojvodina Srbska je uvek po svojoj državotvornoj misli ulazila u sastav Srpske Države. Osvajači su se smenjivali, ali Srbi su uvek bili i ostali svoji na svome. Na Fruškoj Gori je od 1150. do 1550. podignuto preko 30 srbskih manastira. Do danas ih je sačuvano 16. Sve to govori u prilog tome da je Vojvodina, praktično, oduvek bila deo Srbije. Čanak i njemu slični uz podršku, a koga drugog nego Zapada žele da prekroje istoriju i odvoje i taj deo teritorije.
Gledam informativne programe, čitam novine, slušam vesti o tome šta nas čeka, šta nam spremaju. Gledam kartu Srbije. Kosovo su oteli, spremaju se da otmu Rašku i Vojvodinu. I opet se pitam isto: Dokle? Da li će se zaustaviti kad nas svedu na Beogradski pašaluk? Lično, čisto sumnjam.
Pitanje iz naslova ovog teksta se nameće samo po sebi, ali na njega još uvek niko nije dao odgovor. Ni mi Srbi ni oni koji od nas svakoga dana otimaju naše.
Koliko Srbija treba da bude mala da ne bi bila velika?
Iva