Колико Србија треба да буде мала да не би била велика?

У тексту “Историјско против етничког првенства” ( https://wp.me/p1YTjh-1L ) поменула сам да се у случају Србије увек бира оно право првенства које је на штету народа коме припадам. Тад сам навела случајеве кад је Хрватској признато право на самосталност и независност од СФРЈ, али је Србима, који су имали и етничко и историјско право на одређени део територије, право на самосталност ускраћено. Њихова борба за голи живот и опстанак је проглашена великорспском идејом, а “Олуја” и “Бљесак”, који су били школски примери етничког чишћења, се славе као ослободилачке акције.
У Босни је било слично. Сви су имали право на самосталност само Срби не. “Босански лонац” је у потпуности оправдао очекивања са бројним намештеним злочинима које је србска војска починила против цивила. О злочину у Добровољачкој улици у Сарајеву нико не жели да прича, али зато је цео свет знао за “Маркале” које су прилепљене Србима, да би се касније утврдило да су сами муслимани гранатирали пијацу и побили цивиле како би придобили симпатије и подршку Запада. За злочин у Тузли нико није одговарао, као ни за Кравице. Али зато у Сребреници још увек броје жртве. Док ископају све оне закопане од формирања гробља па их поново сахране као жртве геноцида. И та прича о Сребреници живи иако постоје сведоци да је сам Алија Изетбеговић тражио сагласност челника Сребренице да овај градић поднесе највећу жртву како би и дефинитивно обележили Србе као негативце и изазвали бомбардовање србских територија. У филму “Сребреница издани град” су снимљене изјаве људи који су тада одлучивали о акцијама у Сребреници. И сви су муслимани. ( https://www.youtube.com/watch?v=RUuhSGnLvv8 )
Косово и Метохија су посебна прича. Територија која је вековима неотуђиви део Србије. Сам назив Стара Србија потврђује да је тај комад земље одвајкада био србски. Довољно је погледати колико је цркава на подручју Косова и Метохије и ствари су јасније. Они који боље од мене баратају цифрама кажу да је у Старој Србији процентуално највећи број цркава, манастира по квадратном километру него било где у православном свету. И то говори много. Косово и Метохија нису само колевка србског народа, нису само место највеће победе и највећег пораза србског народа, нису само колевка наше вере. Косово и Метохија су само срце Србије. Оно које су Шиптари потпомогнути Западом ишчупали и отуђили. И добили благослов за то. За етничко чишћење које су спровели. Чак ни обелодањивање података о трговини органима није било довољно да се неки злочинци нађу иза решетака јер су сви органи завршили на Западу, а вадили су их Србима. И то по дефиницији није злочин. Косово и Метохију су отели, неки кажу да је званична Србија признала независност. Можда и јесте, али не у моје име. Докле год има нас који мислимо исто, да су Косово и Метохија део Србије тај комад земље није изгубљен.
Сад се убрзано ради на новом цепању Србије. И овако осакаћена је превелика. У Рашкој се понашају као да је тај део територије део или Босне и Херцеговине или Турске. Зукорлић не крије да не признаје Србију као државу. Недавно је извадио личну карту у Сребреници како би обавио патриотску дужност. Њему је БиХ отаџбина. Према Србији нема такве осећаје.
На северу Чанак и екипа тврде да је срамно да је Војводина део Србије. Војводина је у састав Србије званично ушла 1918. али да не буде забуне, већ од 13. и 14. века србски краљеви су периодично владали деловима који су сада саставни део Војводине. Цар Јован Ненад је 1526. успоставио краткотрајно Србско Царство које је поред Срема, обухватало и Бачку и део Баната. И тиме је у великој мери заокружен простор данашње Војводине. Од појаве цара Јована Ненада Војводина Србска је увек по својој државотворној мисли улазила у састав Српске Државе. Освајачи су се смењивали, али Срби су увек били и остали своји на своме. На Фрушкој Гори је од 1150. до 1550. подигнуто преко 30 србских манастира. До данас их је сачувано 16. Све то говори у прилог томе да је Војводина, практично, одувек била део Србије. Чанак и њему слични уз подршку, а кога другог него Запада желе да прекроје историју и одвоје и тај део територије.
Гледам информативне програме, читам новине, слушам вести о томе шта нас чека, шта нам спремају. Гледам карту Србије. Косово су отели, спремају се да отму Рашку и Војводину. И опет се питам исто: Докле? Да ли ће се зауставити кад нас сведу на Београдски пашалук? Лично, чисто сумњам.
Питање из наслова овог текста се намеће само по себи, али на њега још увек нико није дао одговор. Ни ми Срби ни они који од нас свакога дана отимају наше.
Колико Србија треба да буде мала да не би била велика?
Ива