„Natoparlamentarci“ i gruzijsko pitanje

U Pragu se 9. novembra otvara 58. sednica Parlamentarne skupštine NATO. U glavnom gradu Češke okupiće se oko 350 članova parlamenta iz svih 28 država-članica alijanse. Posmatrači ne očekuju bilo kakva iznenađenja ili ekstraordinarne odluke. Raznovrsnost u rad skupštine može uneti samo izlaganje Mihaila Sakašvilija – predsednik Gruzije biće jedan od govornika na završnoj plenarnoj sednici.

Skupština NATO koja je svoj naziv dobila 1998. godine kao međunarodna parlamantarna institucija deluje od 1955. godine. Kao njeni najvažniji najavljeni ciljevi navode se jačanje saradnje i međusobnog razumevanja među državama-članicama NATO i obezbeđenje zvaničnog „kanala za vezu“ između nacionalnig parlamenata i rukovodećih organa alijanse.

Ovog puta na dnevnom redu skupštine ima mnogo pitanja. Kako se navodi, učesnici nameravaju da razmotre lekcije „arapskog proleća“, ulogu NATO u borbi protiv piratstva i čak ekonomsku saradnju između Zapada i Istoka i krizu evra.

Ruska delegacija učestvuje u svim manifestacijama skupštine od 1994. godine – iako bez prava glasa odlučivanja. Rusija koja, kao što je poznato, nije član alijanse, na sednice poput ove u Pragu gleda kao na jedan od aspekata saradnje između Moskve i Brisela. Glavni instrument ovakve saradnje je, naravno Savet Rusija-NATO. Što se tiče Parlamentarne skupštine alijanse, mesto ove institucije na političkoj sceni još uvek nije određeno, ističe direktor Centra za evropsku bezbednost Tatjana Parhalina:

- Parlamentarna skupština NATO je društvena organizacija koja se sastoji od članova parlamenta pojedinih zemalja. U principu, to nije čak ni konsultativni organ, već forum za diskusije. I ona ne igra ulogu u donošenju odluka u Severnoatlantskoj alijansi, premda su njeni poslanici poštovani ljudi iz zemalja-članica NATO.

U zaključnoj plenarnoj sednici učestvovaće predsednik Parlamentarne skupštine NATO Karl Lamers, generalni sekretar alijanse Anders fog Rasmusen i predsednik PSSE Žan-Klod Minjon. Pomalo je čudno to što je za finale zasedanja pozvan predsednik Gruzije – imajući u vidu to da je nova gruzijska vlada Mihaila Sakašvilija nazvala čovekom koji je izazvao rat u Južnoj Osetiji 2008. godine. Međutim, sam Sakašvili je uveren da je Gruzija na poslednjim izborima „još jednom dokazala svoju privrženost demokratiji“ i da je zbog toga kao nikad ranije blizu ulasku u NATO. Samo, gruzijski lider zaboravlja da alijansa Tbilisi ne može da prihvati čak ni formalno. Po njenom statutu, tu za zemlje s neregulisanim teritorijalnim konfliktima nema mesta, podseća predsednik Fonda za podršku vojnih reformi Pavel Zolotarjov:

- Gruzija sa svojim problemima tamo nije potrebna. Natovci će se praviti da izvršavaju svoja obećanja i obaveze prema Gruziji. Ali ništa više od toga.

Međutim, neka obećanja mogu biti ispunjena. Postoji sporazum potpisan između Vašingtona i Tbilisija. U skladu s njim, SAD naemravaju da pomognu Gruziji u jačanju odbrambene sposobnosti zemlje: iz vazduha – razvojem sistema PVO, s mora – jačanjem snaga ratne mornarice i priobalne službe, i s kopna – stvaranjem novih inženjernkih objekata i moćnim grupacijama kopnene vojske. Neki stručnjaci smatraju da na taj način zemlja postaje jedan od glavnih poligona SAD na Južnom Kavkazu – kako radi obezbeđenja eventualne vojne operacije protiv Irana, tako i kao poluga pritiska na Rusiju. Iako u NATO izjavljuju da je borba za uticaj na Zakavkazju odavno otišla u istoriju, kao i vreme hladnog rata. Zasad aktivnosti alijanse protivreče ovakvim izjavama.

Andrej Smirnov,