„Натопарламентарци“ и грузијско питање

У Прагу се 9. новембра отвара 58. седница Парламентарне скупштине НАТО. У главном граду Чешке окупиће се око 350 чланова парламента из свих 28 држава-чланица алијансе. Посматрачи не очекују било каква изненађења или екстраординарне одлуке. Разноврсност у рад скупштине може унети само излагање Михаила Сакашвилија – председник Грузије биће један од говорника на завршној пленарној седници.

Скупштина НАТО која је свој назив добила 1998. године као међународна парламантарна институција делује од 1955. године. Као њени најважнији најављени циљеви наводе се јачање сарадње и међусобног разумевања међу државама-чланицама НАТО и обезбеђење званичног „канала за везу“ између националниг парламената и руководећих органа алијансе.

Овог пута на дневном реду скупштине има много питања. Како се наводи, учесници намеравају да размотре лекције „арапског пролећа“, улогу НАТО у борби против пиратства и чак економску сарадњу између Запада и Истока и кризу евра.

Руска делегација учествује у свим манифестацијама скупштине од 1994. године – иако без права гласа одлучивања. Русија која, као што је познато, није члан алијансе, на седнице попут ове у Прагу гледа као на један од аспеката сарадње између Москве и Брисела. Главни инструмент овакве сарадње је, наравно Савет Русија-НАТО. Што се тиче Парламентарне скупштине алијансе, место ове институције на политичкој сцени још увек није одређено, истиче директор Центра за европску безбедност Татјана Пархалина:

- Парламентарна скупштина НАТО је друштвена организација која се састоји од чланова парламента појединих земаља. У принципу, то није чак ни консултативни орган, већ форум за дискусије. И она не игра улогу у доношењу одлука у Северноатлантској алијанси, премда су њени посланици поштовани људи из земаља-чланица НАТО.

У закључној пленарној седници учествоваће председник Парламентарне скупштине НАТО Карл Ламерс, генерални секретар алијансе Андерс фог Расмусен и председник ПССЕ Жан-Клод Мињон. Помало је чудно то што је за финале заседања позван председник Грузије – имајући у виду то да је нова грузијска влада Михаила Сакашвилија назвала човеком који је изазвао рат у Јужној Осетији 2008. године. Међутим, сам Сакашвили је уверен да је Грузија на последњим изборима „још једном доказала своју приврженост демократији“ и да је због тога као никад раније близу уласку у НАТО. Само, грузијски лидер заборавља да алијанса Тбилиси не може да прихвати чак ни формално. По њеном статуту, ту за земље с нерегулисаним територијалним конфликтима нема места, подсећа председник Фонда за подршку војних реформи Павел Золотарјов:

- Грузија са својим проблемима тамо није потребна. Натовци ће се правити да извршавају своја обећања и обавезе према Грузији. Али ништа више од тога.

Међутим, нека обећања могу бити испуњена. Постоји споразум потписан између Вашингтона и Тбилисија. У складу с њим, САД наемравају да помогну Грузији у јачању одбрамбене способности земље: из ваздуха – развојем система ПВО, с мора – јачањем снага ратне морнарице и приобалне службе, и с копна – стварањем нових инжењернких објеката и моћним групацијама копнене војске. Неки стручњаци сматрају да на тај начин земља постаје један од главних полигона САД на Јужном Кавказу – како ради обезбеђења евентуалне војне операције против Ирана, тако и као полуга притиска на Русију. Иако у НАТО изјављују да је борба за утицај на Закавказју одавно отишла у историју, као и време хладног рата. Засад активности алијансе противрече оваквим изјавама.

Андреј Смирнов,