Rešetnikov: Moskva će ocenjivati Beograd ne po rečima, već po delima

Gospodine Rešetnikov, da li je Vaša očekivanja opravdala nova vlada Srbije ili je od Moskve ona još dalje nego prethodni Cvetkovićev kabinet?

- Može se reći da nova vlada u Beogradu koja je sebe pozicionirala mal te ne kao rusofilsku, krenula je uobičajenim za Srbiju putem. On je bio označeno još za vreme Tita: potruditi se da dobiješ i tu i tamo. To je uobičajena taktika, ništa neobično u njoj nema. Neobično je drugo: aktuelno srbsko rukovodstvo nikako ne može da shvati da vreme kada je moglo da se ide osevetljenim hodnikom i namiguje i levo i desno nepovratno prošlo. Moskva je odavno shvatila da postoje reči, a postoje i dela. Po delima ćemo videti, na primer, sudbinu Južnog toka u Srbiji. Ponekad stičem utisak da je Tadić delovao nekako određenije: mi smo shvatali njegove poglede, raspoloženja, sa njim je bilo lakše dogovoriti se. Složenije je postići dogovor sa onima koji govore „mi tako volimo Rusiju“ a na delu usmeravaju sve svoje napore na ulaz u EU, pri tome iza nje uvek stoji druga organizacija koja se zove NATO. Od aktuelne vlade želeli bismo određenost i jasnost. Ako ulazite u EU, saradnja je takođe moguća, ali kao sa članom EU, to su drugi odnosi. Pri tome smatram da su dobri odnosi sa Rusijom nacionalni interes Srbije. Mi smo prirodni, tradicionalni saveznici.

Južni tok je zaista ozbiljan test za proveru odnosa Moskve i Beograda. Čini se da ako neke snage budu kočile njegovu realizaciju ili još gore sabotirale, to će naneti osetan udarac saradnji dve države.

- Naravno, to je vrlo veliki projekat koji je povoljan za sve učesnike. Malim zemljama kao što su Bugarska i Srbija ne treba 30-40 takvih projekata da razviju ekonomiju, a 3-4 bi bilo taman – to su i investicije i nova radna mesta. Ali Srbi će se obavezno suočiti sa snažnim presingom naših ekonomskih i političkih konkurenata, i čitavo pitanje je u tome da li će vlada u Beogradu izdržati ili neće. Tim povodom, uzimajući u obzir kako aktuelne vlasti rukovode zemljom, lično ja i naši analitičari imamo ozbiljne bojazni.

U avgustu je obeležena 18. godišnjica operacije Oluja i hrvatski mediji su sa zadovoljstvom demonstrirali kakvu je velikosprsku retoriku koristio Aleksandar Vučić 1995. godine u Republici Srbskoj Krajini, i koje je pomirljive govore držao 2009, već kao zamenik predsednika Srpske napredne stranke. Kako objašnjavate metamorfozu aktuelnog prvog potpredsednika vlade i najpopulrnijeg u datom trenutku političara u zemlji, koja se desila pre nekoliko godina?

- Čovek se razvija. Možda je on precenio svoje poglede. To je prirodni proces ne samo za političare, već i za obične ljude. To što on posećuje Hrvatsku u cilju normalizacije odnosa, to je dobro. Ali to što Vučić stavlja različite akcente ne samo u toku, recimo, 13 godina, već i tokom 3-4 meseca, to izaziva pitanja. Po svemu sudeći, glavni uzrok raskola radikala je sledeći: nastaviti istu liniju znači nalaziti se u stalnoj borbi, na vlast dugo nećeš dospeti, ministar nećeš biti, sve vreme ćeš biti marginalac. Znači, treba ići na ustupke Evropi, i tu se uključuju idealističke predstave: navodno, dobivši poluge upravljanja, umirivši Evropu, mi ćemo dalje realizovati svoju nacionalno-patriotsku liniju i tada ćemo početi da radimo kao pravi državnici za dobro Srbije. Ali sve se ispostavilo drugačije: pružio si prst, a ruku do lakata su ti već odgrizli, ušao su i sistem i služiš već ne interesima srbskog naroda, već Briselu, i moraš da slušaš naredbe odatle.

Hajde da razgovaramo o procesu pomirenja u regionu. Jedan srbski politički filozof je primetio: između Srba i Hrvata pomirenje će započeti tek onda kada članci u Vikipediji posvećeni Oluji budu jednako zvučali u u srbskoj i u hrvatskoj varijanti. Tačnije, kada bude izrađen jedinstveni prilaz, kada se pojavi sloga povodom događaja koji su se desili na Balkanu 90-ih. Da li je to moguće? U kojoj istorijskoj perspektivi?

- Teorijski je moguće, ali to je vrlo težak proces. Sve što se desilo 90-ih godina u mnogome je stvoreno rukama zapadnih zemalja. Razume se, Hrvati snose odgovornost za izgnanje Srba iz Hrvatske, ali oni su bili instrument. Bez spoljnih faktora, kako mi se čini, ništa toliko ozbiljno na Balkanu 90-ih ne bi se desilo. Proces pomirenja zavisi ne samo od Zagreba i Beograda, već i od onih koji stoje iza njih, koji se mešaju u politiku ovih zemalja. Samim tim, istorijska perspektiva je ostala. Možda sam malo naivan, ali smatram da sami Srbi i Hrvati najverovatnije teškim, vrlo teškim putem, ali došli bi do izrade prilaza bliskog jedinstvenom.

Ako se još govori o istorijskoj perspektivi, u Srbiji će stasati generacija koja više neće pamtiti bombradovanje 1999. godine?

- Iz mog iskustva opštenja sa Srbima, a ja sam tamo radio pet godina i sačuvao kontakte, meni se čini da znajačni deo predstavnika novih generacija čuva sećanje, kao što su sačuvali i prenosili prethodna – o događajima 19. veka, Prvog i Drugog svetskog rata. Ne mislim da će ova ljubav prema srbskom duhu, prema domovini napustiti mlade generacije. Izvesni deo će se, naravno, evropeizirati, postati građani sveta, sada je ovaj proces sve aktivniji, ne samo u Srbiji, već i u Rusiji, ali značajni deo omladine će se i dalje držati korenova. Za vreme poslednje posete Srbiji bio sam potresen upravo mladima: to nisu galamdžije i ura-patriote, oni znaju svoju istoriju, interesuju se za slovenstvo, okreću se crkvi. Takva omladina dobila je politički pokret Dveri. Oni su, siguran sam, prevladali ovu petoprocentnu granicu na izborima, jednostavno im nisu dali do dospeju u Skupštinu. Mislim da srbski duh kako je živeo vekovima, tako će i živeti, sada je jednostavno kriza neizbežna, ali već postepeno započinje uspon. I doći će novi ljudi, iz iste te omladine, za 5-10 godina oni će smeniti one koji se transformišu iz jedne kategorije u drugu, idu od jednih ideala drugima.

Briselski sporazum Beograda i Prištine je izdaja ili jedino racionalno rešenje u datoj situaciji, takoreći najbolje od najgorih? Cilj opravdava sredstva?

- Polazićemo od toga da se vlada u Beogradu rukovodila dobrim namerama, nalazeći se u teškoj sitauciji, pod presingom Zapada kojem ona teži. Jer to je posledica kursa Beograda: kada srbsko rukovodstvo ne bi realizovalo ovu politiku „mi idemo vama, navedite datum početka pregovora“, tada bi i ruke bile odrešene, mogle bi da se donose druge odluke za Kosovo. A tako treba ispuniti ukaze Brisela i Vašingtona. I ma šta da kažu sprski rukovodioci, da su se rešili na briselske sporazume kako bi učinili bar nešto za zaštitu Srba na Kosovu, sve je to korak u stranu priznanja Kosova. Još jednom da kažem da su motivi mogli da budu najblagorodniji, ali u perspektivi to je predaja pozicija, koja će dovesti do potpune kapitulacije. Putem ustupaka pokušavaju da nateraju da krene i Milorad Dodik, pokušavaju da ga nateraju da odustane od realne autonomije RS u sastavu BiH.

Crna Gora, za razliku od Srbije, nije sada previše primetna na političkoj karti Evrope. Ipak ovde takođe ima o čemu da se govori: prinudna NATO terapija stanovništva, nametanje crnogorskog jezika koji nesumnjivo postoji sa političke tačke gledišta, ali je prilično sporan sa lingvističke. Konačno, pritisak na srpsku Pravoslavnu crkvu uz potpunu podršku vlasti. Kakva je sad priroda vladajućeg režima u Crnoj Gori?

- Ranije smo se sastajali sa zapadnim kolegama i na zatvorenim pregovorima razmatrali situaciju u Crnoj Gori. Kada smo navodili činjenice koje svedoče o korupciji i kriminalu aktuelnog režima, naši zapadni partneri su se mrštili i govorili – nećemo to da razmatramo. Ali zatim u kuloarima su priznavali da znaju čak i više o tome. Očigledno da aktuelni rukovodioci koriste Crnu Goru kao instrument bogaćenja – sopstvenog, svojih rođaka i saučesnika. Ne mislim da oni imaju državnička raspoloženja. Korupcioni režim ove zemlje lični na kosovski, u tom smislu Podgorica takođe pati od sindroma raspada velike zemlje: u takvim malim državnim formacijama kao što je Crna Gora, vrlo je lako uzeti vlast u svoje ruke i voditi zemlju bilo gde, samo da se od toga izvuku povlastice. Naravno, odgovorni su ne samo pastiri, već i stado. Ono ne treba da bude stado ovaca, ljudi treba da shvataju za koga glasaju. Zašto stanovnici za vreme izbora zaboravljaju da treba glasati ne za one koji su za Crnogorce ili za Srbe, već za to da Crna Gora ostane slovenska, pravoslavna zemlja, koja brani svoje ekonomske i politčke interese?