Visocki i Šemjakin: Dvostruki portret

Mihail Šemjakin. Ilustracije za stihove i pesme Vladimira Visockog. Izložba pod takvim nazivom postavljena u prestoničkom Muzeju likovnih umetnosti – u suštini je originalna pratnja upravo izdatoj knjizi Dve sudbine.

Šemjakin i Visocki. Obojica su postali figure ruske kulture još u sovjetsko vreme: idoli generacije, buntovnici koji su bacili izazov vlasti.

Veliki pesnik i umetnik... Tekstovi pesama jednog i crteži drugog koji čine zbirku Dve sudbine u suštini su stvorili dvosturki portret. 42 ilustracije – po broju godina koje je proživeo Vladimir Visocki. Upravo toliko ih je napravio Mihail Šemjakin, čije je prijateljstvo sa pesnikom i kantautorom postalo primer ne samo duševnog kontakta, već i plodotvorne saradnje.

Oni su se upoznali u Francuskoj 1974. godine. Visocki, oženivši se francuskom glumicom Marinom Vladi, često je gostovao u Parizu. Vladimir je svu noć izvodio svoje pesme, a zatim smo do zore lutali duž Sene, seća se slikar prvog susreta. Postojao je osećaj da se odavno poznajemo, ali da smo se dugo nalazili razdvojeni. I bilo je potrebno reći nedan drugom nešto važno za obojicu. Naše prijateljstvo je uspelo. A zatim je usledila kreativna komunikacija i rad.

Visocki. Šemjakin. Dve sudbine – smisao naziva ove knjige mnogo je širi nego što se čini na prvi pogled, tvrdi u intervjuu za Glas Rusije umetnik.

To nije sudbina Šemjakina i Visockog. To bi bilo pomalo pompezno. Dve sudbine su sudbina Visockog i sudbina Rusije. A u Rusiju već ulaze svi – i Marina Vladi, i ja, njegov prijatelj, i drugi prijatelji, i Anđeo, svetao i tužan o kojem je pisao. Ni u kom slučaju nisam izjavio da je reč o mojoj sudbini i sudbini Visockog, mada mnogi vide to upravo tako.

Po mišljenju Mihaila Šemjakina, u sudbini pesnika nesumnjivo postoji nešto zajedničko sa sudbinom zemlje. Slikaru se uvek dopadala fraza ruskog filozova Berđajeva: Rusija nije zemlja, to je eksperimentalna laboratorija Gospoda Boga, u kojoj se uvek nešto dešava. Uznemirujuće je u laboratoriji živeti.

Ova uznemirenost postoji u u slikama Šemjakina – grotesknim, mračnim. Čini se, glavni junak ovde je jedan – smrt.

Pre trideset godina, odmah posle smrti Visockog, priznao je Šemjakin, pojavila se zamisao knjige. Ali rad se otegao. I sada, kada se knjiga ipak pojavila, čitaoci mogu da osete skoro mističku snagu koautorstva i životnog stvaralaštva koja je spojila duše pesnika i slikara.