Висоцки и Шемјакин: Двоструки портрет

Михаил Шемјакин. Илустрације за стихове и песме Владимира Висоцког. Изложба под таквим називом постављена у престоничком Музеју ликовних уметности – у суштини је оригинална пратња управо издатој књизи Две судбине.

Шемјакин и Висоцки. Обојица су постали фигуре руске културе још у совјетско време: идоли генерације, бунтовници који су бацили изазов власти.

Велики песник и уметник... Текстови песама једног и цртежи другог који чине збирку Две судбине у суштини су створили двостурки портрет. 42 илустрације – по броју година које је проживео Владимир Висоцки. Управо толико их је направио Михаил Шемјакин, чије је пријатељство са песником и кантаутором постало пример не само душевног контакта, већ и плодотворне сарадње.

Они су се упознали у Француској 1974. године. Висоцки, оженивши се француском глумицом Марином Влади, често је гостовао у Паризу. Владимир је сву ноћ изводио своје песме, а затим смо до зоре лутали дуж Сене, сећа се сликар првог сусрета. Постојао је осећај да се одавно познајемо, али да смо се дуго налазили раздвојени. И било је потребно рећи недан другом нешто важно за обојицу. Наше пријатељство је успело. А затим је уследила креативна комуникација и рад.

Висоцки. Шемјакин. Две судбине – смисао назива ове књиге много је шири него што се чини на први поглед, тврди у интервјуу за Глас Русије уметник.

То није судбина Шемјакина и Висоцког. То би било помало помпезно. Две судбине су судбина Висоцког и судбина Русије. А у Русију већ улазе сви – и Марина Влади, и ја, његов пријатељ, и други пријатељи, и Анђео, светао и тужан о којем је писао. Ни у ком случају нисам изјавио да је реч о мојој судбини и судбини Висоцког, мада многи виде то управо тако.

По мишљењу Михаила Шемјакина, у судбини песника несумњиво постоји нешто заједничко са судбином земље. Сликару се увек допадала фраза руског филозова Берђајева: Русија није земља, то је експериментална лабораторија Господа Бога, у којој се увек нешто дешава. Узнемирујуће је у лабораторији живети.

Ова узнемиреност постоји у у сликама Шемјакина – гротескним, мрачним. Чини се, главни јунак овде је један – смрт.

Пре тридесет година, одмах после смрти Висоцког, признао је Шемјакин, појавила се замисао књиге. Али рад се отегао. И сада, када се књига ипак појавила, читаоци могу да осете скоро мистичку снагу коауторства и животног стваралаштва која је спојила душе песника и сликара.