Vojni hobi dobitnika nagrade za mir

Od trenutka kako je EU dodeljena Nobelova nagrada za mir nije prošlo ni dva meseca. I postaje jasno da najmirniji po novom statusu klub država kontinenta uopšte nema ništa protiv da dopuni svoje diplomatske napore na međunarodnoj sceni vojnim akcijama. Tema samostalne odbrambene politike istaknuta je u poslednje vreme, može se reći bez preterivanja, na jedno od vodećih mesta na dnevnom redu jedinstvene Evrope.

Mi smo uvereni da EU treba da formira vojne i civilne strukture koje bi bile u stanju da realizuju planiranje i izvođenje stranih operacija i misija. Ona treba da pokaže da namerava da pribegava za vreme vojnih dejstava određenim odbrambenim sredstvima. Takav kategorični pasaž sadrži komunike koji su potpisali šefovi odbrambenih resora pet država EU u Parizu – Francuske, Nemačke, Italije, Španije i Poljske. Među oblastima gde narednih godina može da zatreba vojni potencijal EU ministri su naveli između ostalog pružanje pomoći Somaliji u borbi protiv pirata i islamista, podršku oružanih snaga Malija u gušenju pobuna, pripremu kadrova za policiju Avganistana, normalizaciju situacije na Zapadnom Blakanu.

Nabrojeni u komunikeu prioriteti odbrambene politike više su nego ambiciozni – od pitanja vojne medicine i punjenja gorivom lovaca u vazduhu do PRO i korišćenja kosmosa.

Teme diskusije na pariskom sastanku petorice dobile su nastavak na kasnijem zasedanju Saveta EU na nivou ministara inostranih poslova i odbrane svih 27 zemalja članica velike Evrope u Briselu. Lajmotiv ovog glavnog sastanka bila su pitanja pripreme za samit EU o problemima odbrambene politike, zakazan za decembar 2013. godine. Između ostalog, upravo u okviru briselskog sastanka, gde je prisustvovao generalni sekretar NATO-a Andres Fog Rasmusen, bila je data saglasnost da se Ankari obezbede radi postavljanja na granice sa Sirijom raketni kompleksi Patriot.

Čime je izazvano ključanje odbrambenih strasti kod kolektivnog Nobelovca, nagrađenog za mir, Evropske unije? Nemačka naunica u sferi odbrambene politike Štefani Vajs na primer, u razgovoru za Glas Rusije navela je ovaj proces logičnim.

- Ne treba da postoji situacija kada, imajući zajedničku valutu i zajednički privredni mehanizam, ne možemo stamostlano da gradimo našu spoljnu i odbrambenu politiku, kaže Štefani Vajs. Koliko je to potrebno postalo je jasno za vreme balkanskih ratova, gde EU nije mogla ni korak da napravi bez Amerikanaca. Zato se i pojavila težnja da se poseduje mogućnsot samostalnijeg delovanja prilikom regulisanja kriza, ako se one pojave u neposrednom susedstvu EU.

Reči o susednim krizama izazivaju istina neke sumnje kada se uzme u obzir da su pomenuti Mali i Somalija, kao i neophodnost intervenisanja EU u njima bez pomena SB UN. Istovremeno potpredsednik ruske Akademije za geopolitčke probleme Vladimir Anohin vidi u svemu tome drugi aspekat.

- NATO kao takav je sada diskreditovan čalnstvom onih snaga koje ga razlažu, kaže Anoih. Dobivši sve istočnoevropske zemlje, oni su dobili takvu pukotinu da im ne bih pozavideo. Zato sada NATO traži takav element koji bi ujedinio upravo Zapadnu Evropu. NATO-1 i NATO-2 – otprilike tako bih predstavio ovu situaciju.

Svojevremeno Evropu je obleteo žalosno čuveni aforizam nemačkog bivšeg ministra odbrane Petera Štruka da bezbednost Nemačke treba braniti u Avganistanu. Šta je iz toga ispalo u NATO-u, zna se. Ali treba li to dobitniku Nobelove nagrade za mir u liku EU?