Војни хоби добитника награде за мир

Од тренутка како је ЕУ додељена Нобелова награда за мир није прошло ни два месеца. И постаје јасно да најмирнији по новом статусу клуб држава континента уопште нема ништа против да допуни своје дипломатске напоре на међународној сцени војним акцијама. Тема самосталне одбрамбене политике истакнута је у последње време, може се рећи без претеривања, на једно од водећих места на дневном реду јединствене Европе.

Ми смо уверени да ЕУ треба да формира војне и цивилне структуре које би биле у стању да реализују планирање и извођење страних операција и мисија. Она треба да покаже да намерава да прибегава за време војних дејстава одређеним одбрамбеним средствима. Такав категорични пасаж садржи комунике који су потписали шефови одбрамбених ресора пет држава ЕУ у Паризу – Француске, Немачке, Италије, Шпаније и Пољске. Међу областима где наредних година може да затреба војни потенцијал ЕУ министри су навели између осталог пружање помоћи Сомалији у борби против пирата и исламиста, подршку оружаних снага Малија у гушењу побуна, припрему кадрова за полицију Авганистана, нормализацију ситуације на Западном Блакану.

Набројени у комуникеу приоритети одбрамбене политике више су него амбициозни – од питања војне медицине и пуњења горивом ловаца у ваздуху до ПРО и коришћења космоса.

Теме дискусије на париском састанку петорице добиле су наставак на каснијем заседању Савета ЕУ на нивоу министара иностраних послова и одбране свих 27 земаља чланица велике Европе у Бриселу. Лајмотив овог главног састанка била су питања припреме за самит ЕУ о проблемима одбрамбене политике, заказан за децембар 2013. године. Између осталог, управо у оквиру бриселског састанка, где је присуствовао генерални секретар НАТО-а Андрес Фог Расмусен, била је дата сагласност да се Анкари обезбеде ради постављања на границе са Сиријом ракетни комплекси Патриот.

Чиме је изазвано кључање одбрамбених страсти код колективног Нобеловца, награђеног за мир, Европске уније? Немачка науница у сфери одбрамбене политике Штефани Вајс на пример, у разговору за Глас Русије навела је овај процес логичним.

- Не треба да постоји ситуација када, имајући заједничку валуту и заједнички привредни механизам, не можемо стамостлано да градимо нашу спољну и одбрамбену политику, каже Штефани Вајс. Колико је то потребно постало је јасно за време балканских ратова, где ЕУ није могла ни корак да направи без Американаца. Зато се и појавила тежња да се поседује могућнсот самосталнијег деловања приликом регулисања криза, ако се оне појаве у непосредном суседству ЕУ.

Речи о суседним кризама изазивају истина неке сумње када се узме у обзир да су поменути Мали и Сомалија, као и неопходност интервенисања ЕУ у њима без помена СБ УН. Истовремено потпредседник руске Академије за геополитчке проблеме Владимир Анохин види у свему томе други аспекат.

- НАТО као такав је сада дискредитован чалнством оних снага које га разлажу, каже Аноих. Добивши све источноевропске земље, они су добили такву пукотину да им не бих позавидео. Зато сада НАТО тражи такав елемент који би ујединио управо Западну Европу. НАТО-1 и НАТО-2 – отприлике тако бих представио ову ситуацију.

Својевремено Европу је облетео жалосно чувени афоризам немачког бившег министра одбране Петера Штрука да безбедност Немачке треба бранити у Авганистану. Шта је из тога испало у НАТО-у, зна се. Али треба ли то добитнику Нобелове награде за мир у лику ЕУ?