Građanin Boris i predizborni koridori

Direktor preduzeća „Koridori Srbije“ Mihajlo Mišić potpisao je ugovor sa predstavnicima kompanije „Azvirt“ iz Azerbejdžana o izgradnji dela deonice Koridora 11, od Ljiga do Požege. U februaru mesecu je Sporazum o zaduživanju Srbije u iznosu od 308 miliona evra za ovaj posao potpisao ministar Jeremić. Srbija gradi azerbejdžanskim novcem, a u tome učestvuju i njihove kompanije u izgradnji puta koji bi trebalo u perspektivi da kao deo koridora poveže Srbiju sa južnim Jadranom. Na prvi pogled niko ne bi trebalo da ima ništa protiv toga – gradimo deonicu puta od 40 kilometara koja će biti u perspektivi deo koridora kojim će Srbija „izaći na more“. Pored toga, kreditor nije neko iz EU, pa to deluje maltene kao okretanje evroazijskim integracijama, barem u ekonomiji, umesto jednostrane okrenutosti ka nedostižnoj Evropi.

MARKETINŠKI KREŠČENDO HASANOVA

 

No, da počnemo ponovo od samog čina potpisivanja ugovora u azerbejdžanskoj ambasadi kojem je prisustvovao i bivši predsednik Srbije Boris Tadić u svojstvu „građanina“. Zašto se potpisivanje ovakvog ugovora, kojem je prethodilo dobijanje kredita od Azerbejdžana, odigralo u ambasadi umesto u Vladi Srbije gde se ugovori ovog tipa uglavnom potpisuju? Pa, verovatno bi tada bilo teško da se Boris Tadić, sada samo „kandidat za predsednika“ nekako ušunja u Vladu Srbije. Funkcija „kandidat za predsednika“ koji je sam sebi „skratio mandat“ (što je apsurdna i neustavna, a loša marketinška kategorija) podseća nas i na status Srbije kao „večitog kandidata za EU“. Takođe, podseća nas i na to kako je Srbijom špartao nekakav navodni „engleski aristokrata“ Džon Kenedi (alijas Jovan Gvozdenović) koji je imao status „kandidata za engleski Parlament“. Naravno, ostao je „večiti kandidat“, kao i Srbija.

Dakle scenografija ambasade u kojoj direktori potpisuju ugovor, a iza njih se osmehuju sadašnji ministar i bivši predsednik, a sada „kandidat“ je smišljena kako bi se Tadić i dalje promovisao. Kako se ne bi lažno predstavljao kao predsednik, tu vrstu „pohvale“ je prepuštena ambasadoru Azerbejdžana Eldaru Hasanovu. On je više puta ponovio da je „predsednik Srbije inicijator i arhitekta ovog projekta“, te da je 2010. godine „predsednik Tadić rekao da nivo srbsko-azerbejdžanskih ekonomskih odnosa ne odgovara stanju prijateljskih veza dve zemlje“. Hasanov je završio marketinškim kreščendom – „naši zajednički projekti samo su deo stotina zasluga Borisa Tadića za sreću i blagostanje srbskog naroda“. Ako je i od Hasanova mnogo je.

Na to se nastavio „kandidat Tadić“ pričama o „tradicionalnom“ srbsko-azerbejdžanskom prijateljstvu, da ovaj ugovor predstavlja konkretno delo sve intenzivnije saradnje Beograda i Bakua, te da su velika iskušenja približila dva naroda koja „imaju povezane sudbine i brojne sličnosti“. Naročito nas zanima kako su to povezane sudbine Azerbejdžana i Srbije, to je nejasno i stručnjacima za Kavkaz, a kamoli običnim građanima. Mi jesmo podigli spomenik bivšem predsedniku Alijevu u Beogradu, jer je time otplaćeno renoviranje Tašmajdanskog parka ili pak postavljanje spomenika piscu prve azerbejdžanske opere u Novom Sadu na dunavskom keju, ali ako je to negovanje kulturne saradnje dve zemlje, onda nas zaista čeka azerbejdžanizacija u vezi sa pitanjem kulture. Tako nam „građanin Boris“ umesto Brisela, Pariza i Londona nudi Ankaru i Baku, umesto evropskih integracija evrootomanske i azijske. Kako od evropske budućnosti Srbije (a i same Evrope) nema selameta za nas, vreme je da se okrenemo nama „tradicionalno bliskim narodima“ poput Turaka i njima bliskih turkijskih Azera. Ne bi nas čudilo da su pored ambasadora Hasanova i „građanina Borisa“, kao i Mrkonjića, Ljajića i beogradskog muftije pozvali da prisustvuje činu potpisivanju ugovora i Halila Ergenča, koji glumi sultana Sulejmana u istoimenoj TV seriji.

PREDIZBORNI UGOVORI

Problematično kod ovog predizbornog ugovora nije toliko tajming u kampanji već to što se ovakvi ugovori zbrzaju i ne odrade se neophodne pripremne radnje, kao što su potrebna dokumentacija, tender, dozvole, sertifikati i obaveze o eksproprijaciji zemljišta na kojem će se graditi infrastrukturni objekti. Na taj način se bez precizno definisanih zahteva i potrebne planske dokumentacije grade „na brzinu“ objekti koji na kraju mogu imati mnogostruko veću cenu od projektovane. To vam je kao da dovedete majstore na plac da vam grade kuću, a da pri tome nemate ni plan, a ni limit novca koji mislite potrošiti. Majstori bi vam sigurno napravili „Skadar na Bojani“ i to jako dobro naplatili, jer ih ni ne možete precizno kontrolisati.                       

Mostovi poput onog preko Ade ili „kineskog“ koji bi tek trebalo da se gradi i koji bi povezivao Zemun i Borču će biti mnogo skuplji od projektovanog, između ostalog i zbog nedostatka kvalitetne i ažurne dokumentacije. Nedostatak iste je verovatno bio i razlog odlaganja izgradnje „kineskog mosta“ koja je trebalo da počne 2010. godine, kao i odlaganje korišćenja ruskog kredita za železničku infrastrukturu koji se sada gotovo ni ne spominje. Naravno, da se ne lažemo, uticalo je i to što se nekim „ambasadorima“ nije svidelo to što u Srbiju ulazi ruski i kineski kapital. Azerbejdžanski je naprotiv dobrodošao, jer je ova zemlja poznata kao proamerički saveznik Turske.

Kombinacija ugovora bez tendera, haosa u domaćim katastrima, preko sporosti administracije i neefikasnosti u izradi kvalitetnih planova, pa do osetljivosti na „savete ambasadora“ dovodi do kočenja infrastrukturnih radova, pa i do odustajanja. Konkretno za eksproprijaciju zemljišta na delu trase od Takova do Preljina je potrebno oko 500 miliona dinara, a do sada je isplaćeno tek dva odsto  ove sume. Isto tako u vezi eksproprijacije parcela na četiri deonice Koridora 10 i 11 nisu ispunjene obaveze, jer potrebnih 3,6 milijardi dinara za to na računima „Puteva Srbije“ i „Koridora Srbije“ očigledno nema.

Osim toga problematično je u ovim ugovorima i to što se dobar deo resursa angažuje iz zemalja kreditora koje često osciliraju sa kvalitetom. Naše kompanije imaju decenijsko iskustvo u ovakvim radovima na više kontinenata i greh je da ne budu angažovane. Postavlja se pitanje, ako se sve uzme u obzir, da li bi bilo bolje uzeti komercijalni kredit i uposliti svoje kapacitete, sa sopstvenim sirovinama i opremom?

Na kraju krajeva ni sami infrastrukturni objekti koje kreditiraju i grade stranci neće uposliti Srbiju i neće je izvesti iz bede, već strategija razvoja moderne poljoprivrede i industrijskih i uslužnih grana u kojima se mogu dugoročno zaposliti mladi, i to na kvalitetna radna mesta. Umesto strateškog razvoja kojim bi se ublažilo siromaštvo i beda pretvaramo Srbiju u mrežu puteva, benzinskih stanica i megamarketa bez realne privrede koja pokreće razvoj društva. Stoga bi trebalo razmisliti prvo o investicijama u industrije koje apsorbuju veliki broj nezaposlenih, pa onda u one koje donose kvalitetnija radna mesta, a tek onda ulagati milijarde u infrastruktura. Šta nam vrede putevi ako nam tim putevima odu mladi ljudi koji ne mogu naći posao u Srbiji.

No sva ta pitanja i dileme nikako nisu sprečile bivšeg predsednika, koji je davši ostavku na mesto predsednika u ulozi „građanina Borisa“ euforično ušao u kampanju za predsednika i preko azerbejdžanskog kredita. Osim vesele promocije „kandidata za predsednika“ vladajuća koalicija dobija i finansijsku injekciju koju posredno mogu iskoristiti za jačanje svoje pozicije u finišu izbora. Ono što je jasno je da je cena od oko 300 miliona evra za 40 km puta, pa makar i sa mostovima i tunelima prevelika i za evropske standarde. No, verovatno ćemo čitati u nekoj novoj generaciji Vikiliksovih dokumentacija kako je „građanin Boris“ trgovao oko izbora, o našem trošku. Naravno i u korist naše štete.

Izvor: Pečat