Грађанин Борис и предизборни коридори

Директор предузећа „Коридори Србије“ Михајло Мишић потписао је уговор са представницима компаније „Азвирт“ из Азербејџана о изградњи дела деонице Коридора 11, од Љига до Пожеге. У фебруару месецу је Споразум о задуживању Србије у износу од 308 милиона евра за овај посао потписао министар Јеремић. Србија гради азербејџанским новцем, а у томе учествују и њихове компаније у изградњи пута који би требало у перспективи да као део коридора повеже Србију са јужним Јадраном. На први поглед нико не би требало да има ништа против тога – градимо деоницу пута од 40 километара која ће бити у перспективи део коридора којим ће Србија „изаћи на море“. Поред тога, кредитор није неко из ЕУ, па то делује малтене као окретање евроазијским интеграцијама, барем у економији, уместо једностране окренутости ка недостижној Европи.

МАРКЕТИНШКИ КРЕШЧЕНДО ХАСАНОВА

 

Но, да почнемо поново од самог чина потписивања уговора у азербејџанској амбасади којем је присуствовао и бивши председник Србије Борис Тадић у својству „грађанина“. Зашто се потписивање оваквог уговора, којем је претходило добијање кредита од Азербејџана, одиграло у амбасади уместо у Влади Србије где се уговори овог типа углавном потписују? Па, вероватно би тада било тешко да се Борис Тадић, сада само „кандидат за председника“ некако ушуња у Владу Србије. Функција „кандидат за председника“ који је сам себи „скратио мандат“ (што је апсурдна и неуставна, а лоша маркетиншка категорија) подсећа нас и на статус Србије као „вечитог кандидата за ЕУ“. Такође, подсећа нас и на то како је Србијом шпартао некакав наводни „енглески аристократа“ Џон Кенеди (алијас Јован Гвозденовић) који је имао статус „кандидата за енглески Парламент“. Наравно, остао је „вечити кандидат“, као и Србија.

Дакле сценографија амбасаде у којој директори потписују уговор, а иза њих се осмехују садашњи министар и бивши председник, а сада „кандидат“ је смишљена како би се Тадић и даље промовисао. Како се не би лажно представљао као председник, ту врсту „похвале“ је препуштена амбасадору Азербејџана Елдару Хасанову. Он је више пута поновио да је „председник Србије иницијатор и архитекта овог пројекта“, те да је 2010. године „председник Тадић рекао да ниво србско-азербејџанских економских односа не одговара стању пријатељских веза две земље“. Хасанов је завршио маркетиншким крешчендом – „наши заједнички пројекти само су део стотина заслуга Бориса Тадића за срећу и благостање србског народа“. Ако је и од Хасанова много је.

На то се наставио „кандидат Тадић“ причама о „традиционалном“ србско-азербејџанском пријатељству, да овај уговор представља конкретно дело све интензивније сарадње Београда и Бакуа, те да су велика искушења приближила два народа која „имају повезане судбине и бројне сличности“. Нарочито нас занима како су то повезане судбине Азербејџана и Србије, то је нејасно и стручњацима за Кавказ, а камоли обичним грађанима. Ми јесмо подигли споменик бившем председнику Алијеву у Београду, јер је тиме отплаћено реновирање Ташмајданског парка или пак постављање споменика писцу прве азербејџанске опере у Новом Саду на дунавском кеју, али ако је то неговање културне сарадње две земље, онда нас заиста чека азербејџанизација у вези са питањем културе. Тако нам „грађанин Борис“ уместо Брисела, Париза и Лондона нуди Анкару и Баку, уместо европских интеграција евроотоманске и азијске. Како од европске будућности Србије (а и саме Европе) нема селамета за нас, време је да се окренемо нама „традиционално блиским народима“ попут Турака и њима блиских туркијских Азера. Не би нас чудило да су поред амбасадора Хасанова и „грађанина Бориса“, као и Мркоњића, Љајића и београдског муфтије позвали да присуствује чину потписивању уговора и Халила Ергенча, који глуми султана Сулејмана у истоименој ТВ серији.

ПРЕДИЗБОРНИ УГОВОРИ

Проблематично код овог предизборног уговора није толико тајминг у кампањи већ то што се овакви уговори збрзају и не одраде се неопходне припремне радње, као што су потребна документација, тендер, дозволе, сертификати и обавезе о експропријацији земљишта на којем ће се градити инфраструктурни објекти. На тај начин се без прецизно дефинисаних захтева и потребне планске документације граде „на брзину“ објекти који на крају могу имати многоструко већу цену од пројектоване. То вам је као да доведете мајсторе на плац да вам граде кућу, а да при томе немате ни план, а ни лимит новца који мислите потрошити. Мајстори би вам сигурно направили „Скадар на Бојани“ и то јако добро наплатили, јер их ни не можете прецизно контролисати.                       

Мостови попут оног преко Аде или „кинеског“ који би тек требало да се гради и који би повезивао Земун и Борчу ће бити много скупљи од пројектованог, између осталог и због недостатка квалитетне и ажурне документације. Недостатак исте је вероватно био и разлог одлагања изградње „кинеског моста“ која је требало да почне 2010. године, као и одлагање коришћења руског кредита за железничку инфраструктуру који се сада готово ни не спомиње. Наравно, да се не лажемо, утицало је и то што се неким „амбасадорима“ није свидело то што у Србију улази руски и кинески капитал. Азербејџански је напротив добродошао, јер је ова земља позната као проамерички савезник Турске.

Комбинација уговора без тендера, хаоса у домаћим катастрима, преко спорости администрације и неефикасности у изради квалитетних планова, па до осетљивости на „савете амбасадора“ доводи до кочења инфраструктурних радова, па и до одустајања. Конкретно за експропријацију земљишта на делу трасе од Такова до Прељина је потребно око 500 милиона динара, а до сада је исплаћено тек два одсто  ове суме. Исто тако у вези експропријације парцела на четири деонице Коридора 10 и 11 нису испуњене обавезе, јер потребних 3,6 милијарди динара за то на рачунима „Путева Србије“ и „Коридора Србије“ очигледно нема.

Осим тога проблематично је у овим уговорима и то што се добар део ресурса ангажује из земаља кредитора које често осцилирају са квалитетом. Наше компаније имају деценијско искуство у оваквим радовима на више континената и грех је да не буду ангажоване. Поставља се питање, ако се све узме у обзир, да ли би било боље узети комерцијални кредит и упослити своје капацитете, са сопственим сировинама и опремом?

На крају крајева ни сами инфраструктурни објекти које кредитирају и граде странци неће упослити Србију и неће је извести из беде, већ стратегија развоја модерне пољопривреде и индустријских и услужних грана у којима се могу дугорочно запослити млади, и то на квалитетна радна места. Уместо стратешког развоја којим би се ублажило сиромаштво и беда претварамо Србију у мрежу путева, бензинских станица и мегамаркета без реалне привреде која покреће развој друштва. Стога би требало размислити прво о инвестицијама у индустрије које апсорбују велики број незапослених, па онда у оне које доносе квалитетнија радна места, а тек онда улагати милијарде у инфраструктура. Шта нам вреде путеви ако нам тим путевима оду млади људи који не могу наћи посао у Србији.

Но сва та питања и дилеме никако нису спречиле бившег председника, који је давши оставку на место председника у улози „грађанина Бориса“ еуфорично ушао у кампању за председника и преко азербејџанског кредита. Осим веселе промоције „кандидата за председника“ владајућа коалиција добија и финансијску инјекцију коју посредно могу искористити за јачање своје позиције у финишу избора. Оно што је јасно је да је цена од око 300 милиона евра за 40 км пута, па макар и са мостовима и тунелима превелика и за европске стандарде. Но, вероватно ћемо читати у некој новој генерацији Викиликсових документација како је „грађанин Борис“ трговао око избора, о нашем трошку. Наравно и у корист наше штете.

Извор: Печат