Ko ima ključeve od Šengena?

U rešavanju pitanja regulisanja pogranične kontrole na unutrašnjim granicama Šengen zone prevladale su zemlje članice EU. Prema Evropskoj komisiji su postupile bez pardona. Otprilike u tom ključu komentrišu sada evropski mediji rezultate sastanka ministara pravde i unutrašnjih poslova EU, održanog 7. juna u Luksemburgu. Jedna od glavnih tačaka dnevnog reda bilo je usvajanje projekata popravki Šengenskog kodeksa.

Suštinu pobede postignute u Luksemburgu nemački Zidojče Cajtung formulisao je na sledeći način: Privremena obnova pogranične kontrole razmatra se kao krajnja mera i vanredni mehanizam. Ali rešenje o tom pitanju zemlje članice EU će donosisti samostalno. Što se tiče konkretnih detalja, kako se podvlači u konačnoj izjavi učesnika sastanka, kontrola na granicama unutar šengenskog prostora može da se uvodi u roku od 6 meseci sa mogućnošću produžetka. Šta više, usvajanje popravke omogućava da se maksimalno zatvaraju „ulazna vrata“ država Šengena u periodu do dve godine.

Evropska komisija, kako saopštava štampa, vodila je očajničku borbu za svaku tačku. Stav Brisela sastojao se u tome da donošenje odluke o obnavljaju pogranične kontrole treba da bude u nadležnosti nadnacionalnih organa. Tačnije struktura vlasti EU. Ali vlasnici šengenskih „stanova“ odbili su da priznaju Evropskoj komisiji ulogu nekakvog domara koji drži zajednički svežanj ključeva. Razume se ova mera, prema konačnoj izjavi, preduzimaće se samo u izuzetnim slučajevima. Pre svega, kako se govori u kontrolnom dokumentu, prilikom gubitka efikasne kontrole na spoljnim granicama Šengena.

Naš ekspert, šef odeljenja za istraživanje problema evropske integracije Evropskog instituta Olga Potjomkina smatra da nije reč o nekakvom buntu među članovima EU ili tim pre o simptomima raspada bezviznog prostora. O reformi Šengenskih sporazuma počelo je da se govori još pre dve godine. Katalizator je bila bujica ilegalne migracije posle događaja na severu Afrike. Ali suština aktualnih popravki koje su inicirali Berlin i Pariz sastoji se u uvećanju roka zatvaranja granica i pružanja državama prava da rešavaju ovo pitanje samostalno.

Savet i komisija uvek su natezali konopac – govori Olga Potjomkina. Stupanjem Lisabonskog sporazuma na snagu Evropska komisija, kao i Evropski parlament, pomalo su ojačali svoja ovlašćenja. Ali tendencije nacionalizma i populizma, izazvane ilegalnom migracijom, slabe pozicije Evroske komisije i jačaju pozicije Evropskog saveta. Komisija teži da reši ovo pitanje istim metodima kao i prilikom spasavanja zone evra. Tačnije putem jačanja nadnacionalne komponente. I to nailazi na prilično hladan prijem država članica EU.

Uopšte tačku je za sada rano postaviti – rešenja usvojena na sastanku u Luksemburgu treba da potvrdi Evropski parlament. A njegove ambicije u poslednje vreme osteno su uvećane. U svakom slučaju, najvažnije da je po ubeđenju Olge Potjomnike sloboda kretanja bez granica poslednje od čega su spremni da se odreknu građani EU. Da ne govorimo o tome da je za očuvanje i proširenje bezviznog prostora na kontinentu krajnje zainteresovan najveći istočni sused EU – Rusija.