Ко има кључеве од Шенгена?

У решавању питања регулисања пограничне контроле на унутрашњим границама Шенген зоне превладале су земље чланице ЕУ. Према Европској комисији су поступиле без пардона. Отприлике у том кључу коментришу сада европски медији резултате састанка министара правде и унутрашњих послова ЕУ, одржаног 7. јуна у Луксембургу. Једна од главних тачака дневног реда било је усвајање пројеката поправки Шенгенског кодекса.

Суштину победе постигнуте у Луксембургу немачки Зидојче Цајтунг формулисао је на следећи начин: Привремена обнова пограничне контроле разматра се као крајња мера и ванредни механизам. Али решење о том питању земље чланице ЕУ ће доносисти самостално. Што се тиче конкретних детаља, како се подвлачи у коначној изјави учесника састанка, контрола на границама унутар шенгенског простора може да се уводи у року од 6 месеци са могућношћу продужетка. Шта више, усвајање поправке омогућава да се максимално затварају „улазна врата“ држава Шенгена у периоду до две године.

Европска комисија, како саопштава штампа, водила је очајничку борбу за сваку тачку. Став Брисела састојао се у томе да доношење одлуке о обнављају пограничне контроле треба да буде у надлежности наднационалних органа. Тачније структура власти ЕУ. Али власници шенгенских „станова“ одбили су да признају Европској комисији улогу некаквог домара који држи заједнички свежањ кључева. Разуме се ова мера, према коначној изјави, предузимаће се само у изузетним случајевима. Пре свега, како се говори у контролном документу, приликом губитка ефикасне контроле на спољним границама Шенгена.

Наш експерт, шеф одељења за истраживање проблема европске интеграције Европског института Олга Потјомкина сматра да није реч о некаквом бунту међу члановима ЕУ или тим пре о симптомима распада безвизног простора. О реформи Шенгенских споразума почело је да се говори још пре две године. Катализатор је била бујица илегалне миграције после догађаја на северу Африке. Али суштина актуалних поправки које су иницирали Берлин и Париз састоји се у увећању рока затварања граница и пружања државама права да решавају ово питање самостално.

Савет и комисија увек су натезали конопац – говори Олга Потјомкина. Ступањем Лисабонског споразума на снагу Европска комисија, као и Европски парламент, помало су ојачали своја овлашћења. Али тенденције национализма и популизма, изазване илегалном миграцијом, слабе позиције Евроске комисије и јачају позиције Европског савета. Комисија тежи да реши ово питање истим методима као и приликом спасавања зоне евра. Тачније путем јачања наднационалне компоненте. И то наилази на прилично хладан пријем држава чланица ЕУ.

Уопште тачку је за сада рано поставити – решења усвојена на састанку у Луксембургу треба да потврди Европски парламент. А његове амбиције у последње време остено су увећане. У сваком случају, најважније да је по убеђењу Олге Потјомнике слобода кретања без граница последње од чега су спремни да се одрекну грађани ЕУ. Да не говоримо о томе да је за очување и проширење безвизног простора на континенту крајње заинтересован највећи источни сусед ЕУ – Русија.