Cercka bitka – remek delo ratne veštine!

.

Neposredan povod za rat je atentat na prestolonaslednika Austro–Ugarske nadvojvodu Franju Ferdinanda i njegovu suprugu 28. 06. 1914. godine u Sarajevu. Potaknuta od Nemačke, Austro–Ugarska je procenila da lako može poraziti Kraljevinu Srbiju i time ostvariti svoje političke i vojne ciljeve, budući da su vojni planeri imali u vidu iscrpljenost srpske vojske i naroda u dva balkanska rata (1912. i 1913. godine). Grof Tiso je izjavio da je Srbija potpuno iscrpljena u minulim ratovima, da su joj oprema i naoružanje bedni, da ne može mobilisati više od 100.000 vojnika.

„Sa Rusijom, mi ćemo prema ratnoj sreći imati uspeha i neuspeha, ali u Srbiji se moramo pokazati kao snažna patrola u pijanoj mehani.“ Ultimatum koji je Srbiji poslala Austro–Ugarska bio je po prirodi takav da ga nije mogla prihvatiti nijedna suverena država, iako je srbska diplomatija na nagovor Rusije išla krajnje fleksibilno, dozvoljavajući i arbirtražu Međunarodnog suda, s ciljem da se izbegne rat. Prekinuvši diplomatske odnose sa Srbijom 25. 07. 1914, Austro–Ugarska je objavila rat Srbiji 28. 07. 1914.

Nastojeći da svom starom „kajzeru“ Franji Josipu II za rođendan (18. augusta) pokloni prvu vojničku pobedu nad saveznicima, načelnik austrougarskog Generalštaba Konrad fon Hercendorf i Oskar fon Poćorek, komandant Balkanske vojske, naredili su 5. i 6. armiji da 12. avgusta napadnu Srbiju i da ovladaju linijom Valjevo – Užice i time stvore polaznu osnovu za „vojničku šetnju do Niša„.

Austro–Ugarska je svoje agresivne aspiracije prema Srbiji ispoljila znatno ranije. Svoj vojni strategijski dokument (početni operacioni plan) protiv Srbije uradila je još 1907. godine, pripremajući se za aneksiju Bosne i Hercegovine 1908. god., očekujući vojničku reakciju Kraljevine Srbije i Rusije. Aktom aneksije Austro–Ugarska je prekršila odluke Berlinskog kongresa iz 1878. godine. U tom smislu formirala je Balkansku vojsku za rat protiv Srbije, koju je koncepcijski predviđala da upotrebi u dve varijante: prva – ukoliko se rat na Balkanu ograniči samo na taj prostor, bilo je predviđeno za upotrebu 20 pešadijskih divizija i 13 tzv. „landšturmskih“ brigada (jurišnih), koje bi izvodile ofanzivna dejstva, i druga varijanta – ukoliko bi se istovremeno angažovala Rusija na strani Srbije, bila su predviđena defanzivna dejstva, pri čemu bi se angažovalo osam pešadijskih divizija i sedam „landšturmskih“ brigada, sa osnovnom zamisli – sprečavanja prodora srpske i crnogorske vojske na tadašnju teritoriju Austro–Ugarske.

Osnovna ideja srbskog Početnog operacijskog plana bila je: koncentrisati se na upornu, elastičnu odbranu dok se ne „razbistri“ politička i vojna situacija, a potom dejstvovati prema nametnutoj situaciji. Očekujući da će glavne austrougarske snage udariti donjim tokom Save i Dunava – moravskim pravcem, prema Nišu, strategijski razvoj srpske vojske je izgledao ovako: l. armija (četiri pešadijske i jedna konjička divizija, sa ojačanom Dunavskom divizijom II poziva) na prostoru: Svilajnac, Topola, Rača pod komandom đenerala Petra Bojovića; – 2. armija (četiri pešadijske divizije, ojačana Dunavskom divizijom I poziva) na pravcu Aranđelovac – Lazarevac – Beograd, pod komandom đernerala Stepe Stepanovića; – 3. armija (dve pešadijske divizije, tri prekobrojna puka I poziva i dva puka III poziva, sa Obrenovačkim, Šabačkim, Lozničkim i Ljubovijskim odredom) u trouglu Drine i Save, pod komandom Pavla Jurišića Šturma; – Užička vojska (Šumadijska divizija II poziva, Užička brigada i Limski odred) na prosatoru: Rogačica, Bajina Bašta, Mokra Gora, Priboj, Užice, pod komandom đenerala Miloša Božanovića.

Budući da je Crna Gora objavila rat Austro–Ugarskoj kao najbliži saveznik Srbiji i ušla u rat, raspored crnogorske vojske na koncentracijskoj prostoriji izvršen je na sledeći način: – Lovćenski odred (oko 8.000 vojnika i 26 topova) divizijara Mitra Martinovića na prostoru Lovćen – Sutorman; – Hercegovački odred (oko 15.000 ljudi i 20 topova) pod komandom seradara Janka Vukotića, načelnika Vrhovne komande, na prostoru Krstac, Grahovo Trubjela; – Sandžački odred (oko 6.000 ljudi i šest topova) pod komandom brigadira Luke Gojnića u širem reonu Pljevalja – Starosrbijanski odred (oko 6. 000 ljudi i 12 topova) brigadira Radomira Vešovića raspoređen je na granicu prema Albaniji.

Vrhovni komandant srpske vojske bio je regent Aleksandar Karađorđević, načelnik Štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, a njegov pomoćnik đeneral Živojin Mišić.

Pobeda je bila neminovna

Prateći pažljivo razvoj operativne situacije (12. 08), srbska Vrhovna komanda je postepeno i oprezno pomerala glavninu snaga prema severozapadu čim je došla do saznanja da glavni pravac udara neće biti sa severa, nego preko Drine. U tom smislu vojvoda Radomir Putnik naređuje 3. armiji da angažovanjem svih raspoloživih snaga upornom odbranom što duže zadrži neprijatelja, razvuče njegove snage po cijeloj dužini fronta, da se 2. armija rotira na pravac Obrenovac – Šabac, a 1. armija na prostor Aranđelovac – Lazarevac, s tim što se delovi 1. armije stavljaju u strategijsku rezervu Vrhovne komande.

U isto vreme zadatak Užičke vojske je prelazak na ofanzivna dejstva prema Višegradu radi vezivanja što jačih neprijateljskih snaga na tom pravcu. Nalazeći se u funkciji odsudne odbrane sa 3. armijom, Vrhovna komanda srpske vojske je sa snagama 2. armije izvršila marš – manevar preko sela Koceljeva prema Tekerišu, gde je došlo do odsudne bitke između srpske vojske – „Cerske udarne grupe“ (1, 2. i 6. prekobrojnog puka) i 8. austrougarskog korpusa.

Cerska bitka traje od 12. 08. do 24. 08. 1914 na liniji: Šabac – Tekeriš – Krupanj sa širinom fronta od 50 kilometara. Austrougarska vojska u svom sastavu ima preko 200.000 ljudi, dobro uvežbanih, opremljenih, uz sadejstvo moderne artiljerije i odlične logistike, a srbska vojska, koja sve to nema, angažuje 180.000 vojnika, ali ima neviđen moral.

Odnos između zaraćenih vojski najbolje opisuje kapetan srpske vojske Milutin Nikolić sledećim rečima: „Trebalo je odmah preći u napad, ili pobeći iz pakla. U ovoj paklenoj vatri vojnici 2. bataljona vođeni svojim oficirima poleteše prema neprijatelju… Razvi se užasna puščana i mitraljeska vatra. Nije se znala ni neprijateljska snaga ni raspored. On (neprijatelj) je bio u još većoj zabuni, jer je napadnut s boka i leđa i još iznenađen na spavanju. . . Naši vojnici bukvalno uleteše u njegove rovove. Vrilo je kao u paklu. Vikalo se na sav glas, pucalo na sve strane, a vojnici padali kao pokošeno snoplje. Neprijatelj nije popuštao, a naši su naletali kao pomamni.“

Dvadeset četvrtog avgusta 1914. godine, na području Kraljevine Srbije nema više nijednog neprijateljskog vojnika.

Egon Ervin Kiš, austrougarski novinar, govorći o porazu austrougarske vojske u bici na Ceru, izvestiće svoju redakciju sledećim tekstom: „Armija je potučena i nalazi se u bezobzirnom, divljem i paničnom bekstvu. Jedna potučena vojska, ne jedna razbijena rulja, jurila je u bezumnom strahu prema granici. Vozari su šibali svoje konje, artiljerci su boli svoje mamuzama, oficiri i vojnici gurali su se i probijali između čitavih kolona komore ili gazili kroz rovove pored puta u grupama u kojima su bili zastupljeni svi rodovi vojske… Opšta depresija izražavala se javnim negodovanjem protiv vođa: potpuno nesposobni stari magarci su naši generali. Ko ima protekciju, poverava mu se sudbina stotinu hiljada ljudi. Sjajni su momci ovi Srbi, oni znaju da brane svoju zemlju… „

U bici na Ceru izbačeno je iz stroja 25.000 pripadnika austrougarske vojske, a zarobljeno je oko 5.000 neprijateljskih vojnika, 50 topova i velike količine ostalog ratnog materijala. Iz vojničkog stroja srpske vojske izbačeno je 259 oficira i 16.045 vojnika i podoficira. Bitka na Ceru, poznatija u udžbenicima vojne istorije, strategije i taktike kao Cerska bitka, po načinu vođenja i ishodu predstavlja remek-delo ratne veštine (kao prelaz iz strategijske odbrane u kontranapad). Ona se i dan-danas proučava na najpoznatijim vojnim akademijama (Vest Pointu). Cerska bitka je prva pobeda saveznika u 1. svetskom ratu i početak kraja Habsburške monarhije.

Vrhovna komanda srpske vojske majstorski je rukovodila ovu složenu operacijom, njene odluke su bile smele, rizične, ali dobro proračunate i u svakom pogledu nadmašile su vojničko znanje generalštabnih oficira austrougarske vojske. Posebnu ulogu u bici na Ceru odigrala je 2. armija, kao najsnažnija operativna grupa, i njen komandant, đeneral (unapređen u čin vojvode) Stepa Stepanović. Upućivanje, u odsudnom trenutku bitke, jednog puka da ovlada samim grebenom Cera, ima presudnu ulogu za sam ishod bitke. Masovni heroizam i samožrtvovanje koje je u Cerskoj bici ispoljila srbska vojska braneći svoju otadžbinu i svoj narod od agresije, služilo je i služiće na čast i ponos pokoljenjima.
Umesto posvete palim srbskim junacima u 1. svetskom ratu, biblijskom stradanju jednog naroda koji kroz četiri godine prolazi golgotu, teror, genocid, robovanje i izbeglištvo, podsetićemo se (ne bez razloga) na telegram nemačkog kajzera Viljema II vrhovnom komandantu bugarske armije kralju Ferdinandu Koburgu posle njene kapitulacije, 28. septembra 1918. godine: „Šezdeset dve hiljade srbskih vojnika odlučilo je rat. Sramota!“  Bolje priznanje ni sami ne bismo mogli napisati.