Branko Radun: Vojvođanski gambit na ivici bankrota

Već i samo spominjanje „normalizacije odnosa“ između Beograda i Novog Sada – ovog puta zbog raspodele budžetskog novca – pokazuje da se već kao realnost prihvata „entitet Vojvodina“, sa kojim bi ostatak zemlje trebalo da normalizuje odnose. To je i najveća pobeda Pajtića i Čanka, i njihove politike stvaranja vojvođanske posebnosti kroz krizu i konflikte

Nekako u senci sudbinskog pitanja da l’ će biti ili ne opskurne gej parade prolaze mimo nas mnogo značajnija pitanja, poput političke krize između republičke i pokrajinske vlasti kojoj je sada povod Zakon o budžetu. Srbski rečeno, pitanje oko kojeg se koplja lome je ko će dobiti koliko novca iz državnog trezora, ojađenog i opljačkanog u prethodnim godinama. Naime, Zakonom o budžetskom sistemu promenjen je način računanja famoznih sedam odsto državnog budžeta koje Vojvodina dobija od Republike, jer se od sada u to uračunavaju i prihodi dobijeni na druge načine. To je, otprilike, kao da detetu obećate sto evra džeparca, ali u to uračunate i dvadesetak koji mu daju baba i deda. Na taj način će pokrajinska vlast, koju kontroliše DS, po njihovom uverenju dobiti manje no što je očekivala. Republička vlada je, s druge strane, uverena da će Vojvodina na kraju dobiti više novca (pet milijardi), jer je budžetska osnovica za iduću godinu veća no ove godine.

BOJAN ČANAK
 
Neko bi se upitao, pa, u čemu je problem? Stvar je u tome što su pokrajinske vlasti prethodno uložile veliki novac u spasavanje trule „Razvojne banke Vojvodine“. Verovatno iz straha da se RBV, ali i pokrajinski „razvojni fondovi“ ne pretvore u „nove Agrobanke“, pokrajinski DS odlučio je da spasava propalu banku novcem poreskih obveznika (oko milijardu i po dinara), pa su došli u situaciju da nemaju dovoljno novca za funkcionisanje pokrajinskih institucija, što bi moglo da dovede i do rizične pozicije za pokrajinske vlastodršce. Oni ovim transakcijama, u senci zaista značajnog gubitka vlasti u Novom Sadu, očajnički žele da kupe vreme i da ne dođu u situaciju da bankrot pokrajinskih institucija dovede do političkog sunovrata vojvođanskog DS-a koji je odavno postao „država u državi“. Šta se onda radi? Pa, proglasi se uzbuna i Beograd se optuži da pljačka Vojvodinu. Bojan Pajtić je, sa svojim kamaradima, potpuno preuzeo antibeogradsku retoriku Nenada Čanka („Vojvodina radi, Beograd se gradi“)…
Odmah su pokrajinske vlasti pokrenule inicijativu o oceni ustavnosti zakona kojim je izvršen rebalans budžeta. Na odluku Ustavnog suda Srbije da su preuzete (ili preotete) nadležnosti pokrajine u Statutu neustavne, odgovoreno je pokretanjem postupka o ustavnosti zakona kojim se reguliše budžet. Kao da kažu „i mi Ustavni sud za trku imamo“. Oni su ignorisali odluku Ustavnog suda kad im je odgovaralo, a sada žele da idu pred isti taj sud da dobiju „pravicu“ i novce za koje misle da im pripadaju.

Isti ti su se do ovih izbora kleli u Mlađana Dinkića i njegove finansijske sposobnosti, ali i veštine da „rešava probleme“ i da doprinese pobedi „svojih“ nerealnim obećanjima; danas je Dinkić omražen i proklinjan od strane vojvođanskih demokrata i njihovih političkih satelita. Tako je Goran Ješić, potpredsednik vojvođanske vlade i funkcioner DS-a, na pitanje kako objašnjava tu promenu odnosa prema Dinkiću rekao da on i dalje smatra da je ovaj sposoban, ali da je ovde pogrešio i da je oštetio budžet Vojvodine. Njemu je naročito zasmetalo što je veći deo budžeta Vojvodine kao protočni bojler – to jest, služi samo kao posrednik u transferu između državnog budžeta i opština ili kapitalnih investicija. U prevodu, to znači da se u protoku malo toga zadržava, pa je i mogućnost da se „tok novca“ skrene u pravcu u kojem bi voleli vojvođanski političari manja. Stoga ovo možda i nije toliko bitka za količinu novca, već za kontrolu nad tim novcem.
No, najdalje je u napadima na Dinkića otišao Balint Pastor, koji je ministra optužio da je lagao i da laže. Prednjačeći u harangi protiv Vlade Srbije, Pastor i njegov Savez vojvođanskih Mađara rizikuju da budu od Srba u Vojvodini doživljeni kao oni koji situaciju dodatno zakuvavaju mešanjem u unutarsrpske političke zađevice, sa ciljem destabilizacije političke situacije i lova u mutnom. To nije dobro ni za Srbe, a ni za Mađare.

NEDODIRLJIVI FOND ZA RAZVOJ DS-a
Kako je moguće da uvek imamo preganjanje oko toga koliko Vojvodina „dobija“ iz budžeta? To je stoga jer je čitava ta priča, iz političkih motiva, zamagljena i zamršena. Da posetimo, vojvođanske opštine dobijaju koliko i druge opštine, i na to se kao šlag na tortu dodaje još sedam odsto od ukupnog budžeta Srbije. Pri tome je nejasno kako pokrajina stiče sopstvene prihode, a još je zamršenije i tajanstvenije kako ih troši. Naime, pokrajinska administracija i njeni fondovi do sada nisu bili meta ni medija, a ni kontrole potrošnje, što znači da su bili stvoreni idealni uslovi za zloupotrebe i korupciju. Tako Fond za kapitalne investicije Vojvodine godinama unazad nije dao nikakav izveštaj o svom poslovanju, što je nečuveno. Pokrajinski organi vlasti i njihovi fondovi funkcionisali su kao feud Bojana Pajtića i njegove ekipe, feud u koji se niko iz Beograda nije hteo ili smeo mešati. Nadamo se da je to vreme konačno prošlost.                              
Bilo bi izuzetno loše po zemlju i po pravni sistem da se ova kriza reši taktičkim dogovorom Ivice Dačića i Bojana Pajtića, jer bi to bio privatan dogovor predstavnika vlasti. Oni bi time ignorisali odluku Ustavnog suda, a Ustav bi bio moneta za političko-finansijsko potkusurivanje. To i znači izjava lidera mađarske manjinske stranke Pastora da, ako se dogovore Dačić i Pajtić, oni odustaju od žalbe Ustavnom sudu na neustavnost zakona kojim se reguliše budžet. Tako ispada da nije ni bitna odluka Ustavnog suda o neustavnostima Statuta, a nije ni bitno da li je ustavan ili neustavan jedan zakon, ako se njih dvojica dogovore (sa ili bez Dinkića) i pri tome to bude odgovaralo Pajtiću, Ješiću, Pastoru i Čanku. Tako ispada da je personalni dogovor dva političara oko pitanja raspodele novca važniji od zakona i Ustava. To nas sve podseća i na sličan „sporazum Cvetković – Čanak“, kojim se preko kolena i po kuloarima donosila odluka o tome koja će imovina pripasti pokrajini. Bizarno je bilo to što je sa jedne strane „zelenog stola“ sedeo premijer države, a sa druge lider jedne marginalne stranke koji je sklon ekstremnim ispadima. Pri tom je tada država kapitulirala pred ucenom Nenada Čanka, pa je opravdana bojazan da će se slično desiti i u odnosu prema mnogo jačem Pajiću.
No, da se vratimo trenutnim „pregovorima“ na relaciji BG – NS. Premijer Dačić je, doduše, rekao da tema „pregovora Beograda i Novog Sada“ neće biti procenat izdvajanja iz budžeta ili nešto što je dnevno-političko pitanje. On želi da razgovara o odnosima između pokrajinske i republičke vlasti, te da se ti odnosi normalizuju posle ovih trzavica i da „pokažemo državno jedinstvo“. To sve na prvi pogled deluje korektno i normalno, ali ipak, o čemu će pričati ako ne o procentu novca? Isto tako nam i retorika „normalizacije odnosa“ pokazuje da se već kao realnost prihvata „entitet Vojvodina“, sa kojim bi ostatak zemlje trebalo da normalizuje odnose. To je i najveća pobeda Pajtića i Čanka (koji je trenutno odsutan iz borbe za „naše novce“ zbog poznatih, opravdanih razloga), i njihove politike stvaranja vojvođanske posebnosti kroz krizu i konflikte.
Zanima nas, ako tema neće biti procenat novca iz budžeta, da li će se, možda, razgovarati o tome zbog čega pokrajinska vlast ignoriše odluke Ustavnog suda? Ili o tome da će se finansirati i nadležnosti iz Statuta koje su proglašene za neustavne, a koje se, kako vidimo, i dalje finansiraju; ne postoji, naime, osnov da se finansira tzv. Vojvođanska akademija nauka ili Kancelarija Vojvodine u Briselu (ma koliko to izgledalo „korisno“ Milici Delević, DS-ovoj poslanici i predsednici skupštinskog Odbora za evropske integracije). Da li će na samitu Dačić-Pajtić razgovarati o tome kako se dogovorom mogu suspendovati zakoni ili o tome kako pomoći Fond za razvoj (DS-a) Vojvodine, tako što će dati još jedan kredit vojvođanskim demokratama? Ili pak o tome kako je srbski budžet uvek bio krava muzara za DS, čak i sada kada su u opoziciji?
Na prvom mestu je potrebno uskladiti zakone sa ustavom, ali i sa nacionalnim interesom, a on pre svega nalaže očuvanje jedinstva i stabilnosti države. Razumemo da je Vladi Srbije potrebna mudrost da ovaj problem ne bi eskalirao u pravcu separatizma, ali to ne sme da pređe crvenu liniju tolerisanja bezakonja i neustavnosti. Jer kako kaže narodna mudrost, pravda drži zemlju i gradove. Što će reći, da ih nepravda i nepravo podrivaju i ruše.
Izvor: Pečat