Zejnel Zejneli: Sprovođenje dogovorenog o Kosmetu

Nova vlast u vezi sa već postignutim sporazumima i dogovorima, tokom tehničkog dijaloga bivše vlasti sa predstavnicima vlasti iz Prištine, je uporna u sprovođenju onoga što je Tadićev pregovarač Borko Stefanović već postigao. Borko sada ubeđuje nove vlasti da ni jedan postignuti dogovor ne mora da se sprovede, jer su oni samo parafirani i da nije reč o nekim međudržavnim sporazumima. Pravnici i poznavaoci Međunarodnog prava takođe smatraju da ni jedan sporazum sa predstavnicima iz Prištine ne mora da se sprovede, ukoliko to nije u interesu Srbije. Jer Srbija nije razgovarala sa drugom državom, niti je sporazume verifikovala u Skupštini Srbije, koja je i nadležna za ratifikaciju međudržavnim sporazuma i dogovora sa svim državama sveta. Kosovo i Metohija, kao što je poznato, Srbija nije priznala, i kako se najavljuje nikada ga neće priznati, što je jasno, na srbskom rekao i Tomislav Nikolić, predsednik Srbije, sa govornice Generalne skupštine UN.

Ipak, uredbama koje je donela vlast je zadovoljila prevelike apetite Amerike, a pre svega Nemačke, koja očigledno, postaje sve jača i drskija, kada se njeni predstavnici usuđuju da u sred Beograda postavljaju uslove, šta Srbija treba da uradi da bi dobila datum za početak pregovora sa EU, a sve vezano za Kosovo i Metohiju. Dobro, zna se da su se Nemački vojnici vratili tamo gde su i bili 1941. godine, ali kao soldateska tadašnje fašističke i Hilerove Nemačke. Kako je to vreme odavno prošlo, kako je Srbija bila na strani pobednika, sada sve što dolazi iz Nemačke, kao ultimatum, sve više liči na osvetu za godine Nemačkog poraza u Jugoslaviji, koja je inače i te 1941. godine zajedno sa italijanskim fašistima stvorila veliku Albaniju i tada proterala, baš kao i 1999. Godine, više od 200 hiljada Srba i Crnogoraca. Nema sumnje da je Tito, u godinama posle rata, uz pomoć tadašnjeg Srbskog komunističkog rukovodstva učinio takođe zločin time što je zabranio Srbima da se naseljavaju ponovo na Kosmet i u svoje kuće i dolaze na svoja imanja. Može se reći da su se komunisti još tada odužili Nemcima ovim činom, ali je Nemcima očigledno bilo veliko poniženje da im Jugoslavija razbije planove o velikoj Albaniji.Sada je, meni se čini, osveta. Oni, ponovo na istom mestu i ponovo najveći zagovornici Republike Kosovo i skorašnje velike Albanije, u kojoj treba da živi blizu osam miliona Albanaca, a ona bi obuhvatala teritoriju Makedonije, južne Srbije, Crne Gore i dela Grčke, Čemerija, i naravno Albanije, a glavni grad bi bila Prištine, a ne Tirana.

Zato Nemci, koji imaju saglasnost mnogih u Evropskoj uniji i Amerike, ućvršćuju svoje Balkansko prisutvo, a može im se jer imaju i teritoriju, stanovništvo a i bogati su, pa stoga, to još ne znamo, Grčkoj koja je u velikim ekonomskim neprilikama olako poručuju kako treba da proda neka ostrva da bi izašla iz krize, pa se možda i tu krije njihova Evropska ideja o prekomponovanju Balkana, gde bi oni imali dominantnu ulogu, ali da pre toga i nabrzinu treba da stvore veliku Albaniju, sa eventualno Grčkim delom teritorije, dakle Čemerije, gde živi oko milion Albanaca, i to priključe svom naumu i tako, em bi dobili teritoriju i konačno, što bi narod rekao skućili bi Albance, a oni dobili ogromno rudno bogatstvo, ugalj, olovo, zlato, srebro, nikal, bakar, naftu, vodu, plodnu zemlju i zahvalnu vlast i narod u novoj državi. Nemce očigledno ništa drugo i ne interesuje, a to se vidi i po tome što su navalili i pritiskaju Srbiju, da što pre uspostavi dobrosusedske odnose - sama sa sobom i na kraju prizna Kosovo kao državu. Onako da odobrovolji i Ameriku i EU, a da je pri tom ništa ne košta. S obzirom na ekonomsku krizu u EU, to se sve može za sada samo predpostaviti, ali je velika verovatnoća da će se ostvarivati u godinama koje dolaze.

Da bi se to postiglo Srbija mora da ispuni zahteve i da na kraju prizna Kosovo kao državu, odnosno kako je to uvijeno rečeno, da ostvari dobrosusedsku saradnju sa Kosovom.

Meni se činilo da će ova vlast, s obzirom na sve što je rečeno pre i posle izbora, a u vezi sa Tadićevim dogovorima i njegovim pregovaračem Stefanovićem, glatko odbaciti sve dogovoreno. Tu se isprečila želja da se dobije datum pregovora, iako to ništa ne mora da znači, i zbog tog datuma Borkovi dogovori su postali validni i važeći. Borko nije uspeo da ih ubedi da ih odbace, a imao je svojih razloga, jer bi tako dokazao da je ova vlast antievropska, i EU bi DS dokazao, kako su mogli samo sa njima da ostvare Američke i Evropske ciljeve, želje Markalove, Filea, Eštonove i na kraju, onog nesrećnika Kacina, koji sedi sa gej aktivistima i govori kako nema ulaska u EU ukoliko svi ne stanemo u red sa njima. Ali ova vlast je to shvatila i nije želela da ponovo izaziva gnjev Amerike i Evrope, da možda priziva novo bombardovanje i nove sukobe pa nije nasela na Borkove provokacije o poništavanju dogovora kojima su on i DS utvrdili sve konture kosovske državnosti. Tadićevci tako nisu mogli da se „operu“ od onoga što su Srbiji i narodu učinili, a nova vlast nije htela iz početka u nove sukobe i razgovore, koji bi se opet sveli na isto, jer im je to rečeno, ali u prednosti su da uvek dok su na vlasti optužuju prethodnu vlast, a sebi ostave „čiste ruke“.

Jedino što im preostaje je priznanje Kosova i Metohije. Dakle sve mora da se sprovede, što je i učinjeno. Kosovo i Metohija ima Skuštinu, Vladu, ministre, ministra spoljnih poslova, svoju zastavu, svoj grb, svoj pasoš, ličnu kartu sa kojom se putuje po Srbiji, svoje registarske tablice, svoju matičnu službu, elektrodistribuciju, odnosno KEK, brdsku policiju, svoju vojsku, svoje specijalce, tajne službe, svoju carinu, svoju Centralnu banku... Na svim proizvodima koji su proizvedeni u Srbiji,piše „Kosovo republika“, na brašnu Fidelinke na primer, mleku, slatkišima, cigaretama, vodi. Uskoro će dobiti i međunarodnu oznaku za pozivni broj, ima ambasade, svoje ambasadore u mnogim državama sveta, „dokazano je da su vodili oslobodilački rat“ 1999. godine uz pomoć 4750 aviona Amerike, Francuske, Italije, Turske. Sve te zemlje odavno su nam dokazani „prijatelji“, jer je Srbija u neko vreme ubedila svet da je „genocidna“, opasna po sve susede, pa i po Kosovo, koje joj je zato oduzeto akcijom „Milosrdni anđeo“, svi su krivci završili u Hagu.

Za deset godina, koliko se gaji to „iskreno prijateljstvo“, Srbija je ostala bez Kosova, naroda, postala je siromašna i bedna, bez para, privrede, mladih koji beže iz sosptvene kuće, a sve do pre dva meseca Ruse nije mogao niko ni da pomene, a kamoli Rusiju i Putina. U svemu ovome pitanje je gde je tu crvena linija o kojoj se toliko govori. Srbija neće priznati Kosovo. Ko se zbog toga zabrinuo u svetu Zapada. Niko ne žuri, jer kažu Srbija mora da na to pristane na kraju puta ka EU, a pri tom uopšte nije bitno da li će to biti za deset ili dvadesetak godina. Šta je Srbiji preostalo da preduzme i spreči  da Kosovo postane potpuno nezavisno od Srbije. Kakva se to strategija najavljuje, ko će podržati tu strategiju. Pa zar nije najavljeno da će se razgovori voditi na najvišem nivou. I važno pitanje je koje niko ne postavlja, šta će uopšte Eštonova. Pa zar 22. zemlje EU nisu priznale Kosovo i zbog čega se ona nije tome protivila. Koga će ona uopšte predstavljati, EU ili Kosovo, kao nezavisnu državu, nije pitanje koje treba postaviti, kao što ne treba postavljati i pitanje da li će se poštovati Rezolucija 1244. SB, koju niko ne poštuje, a i Srbski predsedavajući u UN u svoj kabinet, kako je objavljeno, zaposlio je lobistu za nezavisnost Kosova.

Dakle, Srbija je opkoljena sa svih strana. Vlast bi htela u EU, ali pre toga mora da se odrekne najboljeg dela svoje teritorije. Zato će se udaljavati iz EU,koja će vremenom biti još nervoznija, a neki političari će postavljati sve neverovatnije uslove... Oni mogu da mirne duše gledaju naše muke, ali od Kosmeta neće odustati. Srbija se zato okrenula i pomoć zatražila od prijatelja Rusije i Kine, što na Zapadu izaziva veliku nervozu, i kao strateški zaokret treba da predloži da se u razgovore oko Kosmeta aktivno i sa pravom odlučivanja uključe ove dve prijateljske zemlje koje su i članice SB. To je jedini način da se ovo najvažnije svetsko pitanje, prebaci u UN i SB.

Ovo i zbog toga što neko jak mora da bude na strani Srbije, i da Srbija odustane od EU zbog Kosmeta. Jer ukoliko to ne učini na redu je Vojvodina gde je Čanak odavno promovisao pasoš, Sandžak gde se pojavio pasoš, a zapad sve više kidiše na jug Srbije i podstiče regionalizaciju, od koje vlasti u Srbiji treba odmah da odustanu.

Dakle, i kada bi se dogodilo da Srbija ima ambasadora u Prištini, to ne bi bilo i kraj mukama Srbije. Zato treba na vreme svestrano sagledati ukupnu situaciju, konsultovati se sa pravim prijateljima i tek onda donositi odluke.

I nije nevažno, a jednom sam o tome i pisao. Ne mogu da shvatim zašto se na čelu važnih tela a u vezi sa pitanjem Kosova biraju neiskusni i mladi koji nisu sa Kosmeta. Ne kažem da oni nemaju političkog iskustva, da će se tek tako odreći dela svoje države. Ne. Upitanju je „probadanje“ koje ovih dvanaest godina izbeglištva ne prestaje i dojučerašnje komšije Albanci sa kojima se bolje poznajemo od bilo koga u Srbiji.

To je kao integrisano upravljanje administrativnim prolazima ka Kosmetu. Dva carinika i dva policajca su u istoj prostoriji i sede na dva odvojena stola. Jedan je Srbin a drugi Albanac. Imaju isti zadatak šta treba da rade, ali imaju različite uniforme: Albanci svoju, a Srbi neku koju im sašije EU. Tu Srbija ne može imati uniformisane policajce i carinike, ali to može na graničnim prelazima prema Crnoj Gori, Albaniji ili Makedoniji.

Kako god pitanje Kosova i Metohije nije lako rešavati. Uskoro će biti objavljena strategija, jasno će se definisati sve, pa i one crvene linije, a i Srbija će, kako je to rekao predsednik Nikolić, konačno postaviti svoje uslove.
 
Autor: Zejnel Zejneli
Izvor: Vidovdan