Бранко Радун: Војвођански гамбит на ивици банкрота

Већ и само спомињање „нормализације односа“ између Београда и Новог Сада – овог пута због расподеле буџетског новца – показује да се већ као реалност прихвата „ентитет Војводина“, са којим би остатак земље требало да нормализује односе. То је и највећа победа Пајтића и Чанка, и њихове политике стварања војвођанске посебности кроз кризу и конфликте

Некако у сенци судбинског питања да л’ ће бити или не опскурне геј параде пролазе мимо нас много значајнија питања, попут политичке кризе између републичке и покрајинске власти којој је сада повод Закон о буџету. Србски речено, питање око којег се копља ломе је ко ће добити колико новца из државног трезора, ојађеног и опљачканог у претходним годинама. Наиме, Законом о буџетском систему промењен је начин рачунања фамозних седам одсто државног буџета које Војводина добија од Републике, јер се од сада у то урачунавају и приходи добијени на друге начине. То је, отприлике, као да детету обећате сто евра џепарца, али у то урачунате и двадесетак који му дају баба и деда. На тај начин ће покрајинска власт, коју контролише ДС, по њиховом уверењу добити мање но што је очекивала. Републичка влада је, с друге стране, уверена да ће Војводина на крају добити више новца (пет милијарди), јер је буџетска основица за идућу годину већа но ове године.

БОЈАН ЧАНАК
 
Неко би се упитао, па, у чему је проблем? Ствар је у томе што су покрајинске власти претходно уложиле велики новац у спасавање труле „Развојне банке Војводине“. Вероватно из страха да се РБВ, али и покрајински „развојни фондови“ не претворе у „нове Агробанке“, покрајински ДС одлучио је да спасава пропалу банку новцем пореских обвезника (око милијарду и по динара), па су дошли у ситуацију да немају довољно новца за функционисање покрајинских институција, што би могло да доведе и до ризичне позиције за покрајинске властодршце. Они овим трансакцијама, у сенци заиста значајног губитка власти у Новом Саду, очајнички желе да купе време и да не дођу у ситуацију да банкрот покрајинских институција доведе до политичког суноврата војвођанског ДС-а који је одавно постао „држава у држави“. Шта се онда ради? Па, прогласи се узбуна и Београд се оптужи да пљачка Војводину. Бојан Пајтић је, са својим камарадима, потпуно преузео антибеоградску реторику Ненада Чанка („Војводина ради, Београд се гради“)…
Одмах су покрајинске власти покренуле иницијативу о оцени уставности закона којим је извршен ребаланс буџета. На одлуку Уставног суда Србије да су преузете (или преотете) надлежности покрајине у Статуту неуставне, одговорено је покретањем поступка о уставности закона којим се регулише буџет. Као да кажу „и ми Уставни суд за трку имамо“. Они су игнорисали одлуку Уставног суда кад им је одговарало, а сада желе да иду пред исти тај суд да добију „правицу“ и новце за које мисле да им припадају.

Исти ти су се до ових избора клели у Млађана Динкића и његове финансијске способности, али и вештине да „решава проблеме“ и да допринесе победи „својих“ нереалним обећањима; данас је Динкић омражен и проклињан од стране војвођанских демократа и њихових политичких сателита. Тако је Горан Јешић, потпредседник војвођанске владе и функционер ДС-а, на питање како објашњава ту промену односа према Динкићу рекао да он и даље сматра да је овај способан, али да је овде погрешио и да је оштетио буџет Војводине. Њему је нарочито засметало што је већи део буџета Војводине као проточни бојлер – то јест, служи само као посредник у трансферу између државног буџета и општина или капиталних инвестиција. У преводу, то значи да се у протоку мало тога задржава, па је и могућност да се „ток новца“ скрене у правцу у којем би волели војвођански политичари мања. Стога ово можда и није толико битка за количину новца, већ за контролу над тим новцем.
Но, најдаље је у нападима на Динкића отишао Балинт Пастор, који је министра оптужио да је лагао и да лаже. Предњачећи у харанги против Владе Србије, Пастор и његов Савез војвођанских Мађара ризикују да буду од Срба у Војводини доживљени као они који ситуацију додатно закувавају мешањем у унутарсрпске политичке зађевице, са циљем дестабилизације политичке ситуације и лова у мутном. То није добро ни за Србе, а ни за Мађаре.

НЕДОДИРЉИВИ ФОНД ЗА РАЗВОЈ ДС-а
Како је могуће да увек имамо прегањање око тога колико Војводина „добија“ из буџета? То је стога јер је читава та прича, из политичких мотива, замагљена и замршена. Да посетимо, војвођанске општине добијају колико и друге општине, и на то се као шлаг на торту додаје још седам одсто од укупног буџета Србије. При томе је нејасно како покрајина стиче сопствене приходе, а још је замршеније и тајанственије како их троши. Наиме, покрајинска администрација и њени фондови до сада нису били мета ни медија, а ни контроле потрошње, што значи да су били створени идеални услови за злоупотребе и корупцију. Тако Фонд за капиталне инвестиције Војводине годинама уназад није дао никакав извештај о свом пословању, што је нечувено. Покрајински органи власти и њихови фондови функционисали су као феуд Бојана Пајтића и његове екипе, феуд у који се нико из Београда није хтео или смео мешати. Надамо се да је то време коначно прошлост.                              
Било би изузетно лоше по земљу и по правни систем да се ова криза реши тактичким договором Ивице Дачића и Бојана Пајтића, јер би то био приватан договор представника власти. Они би тиме игнорисали одлуку Уставног суда, а Устав би био монета за политичко-финансијско поткусуривање. То и значи изјава лидера мађарске мањинске странке Пастора да, ако се договоре Дачић и Пајтић, они одустају од жалбе Уставном суду на неуставност закона којим се регулише буџет. Тако испада да није ни битна одлука Уставног суда о неуставностима Статута, а није ни битно да ли је уставан или неуставан један закон, ако се њих двојица договоре (са или без Динкића) и при томе то буде одговарало Пајтићу, Јешићу, Пастору и Чанку. Тако испада да је персонални договор два политичара око питања расподеле новца важнији од закона и Устава. То нас све подсећа и на сличан „споразум Цветковић – Чанак“, којим се преко колена и по кулоарима доносила одлука о томе која ће имовина припасти покрајини. Бизарно је било то што је са једне стране „зеленог стола“ седео премијер државе, а са друге лидер једне маргиналне странке који је склон екстремним испадима. При том је тада држава капитулирала пред уценом Ненада Чанка, па је оправдана бојазан да ће се слично десити и у односу према много јачем Пајићу.
Но, да се вратимо тренутним „преговорима“ на релацији БГ – НС. Премијер Дачић је, додуше, рекао да тема „преговора Београда и Новог Сада“ неће бити проценат издвајања из буџета или нешто што је дневно-политичко питање. Он жели да разговара о односима између покрајинске и републичке власти, те да се ти односи нормализују после ових трзавица и да „покажемо државно јединство“. То све на први поглед делује коректно и нормално, али ипак, о чему ће причати ако не о проценту новца? Исто тако нам и реторика „нормализације односа“ показује да се већ као реалност прихвата „ентитет Војводина“, са којим би остатак земље требало да нормализује односе. То је и највећа победа Пајтића и Чанка (који је тренутно одсутан из борбе за „наше новце“ због познатих, оправданих разлога), и њихове политике стварања војвођанске посебности кроз кризу и конфликте.
Занима нас, ако тема неће бити проценат новца из буџета, да ли ће се, можда, разговарати о томе због чега покрајинска власт игнорише одлуке Уставног суда? Или о томе да ће се финансирати и надлежности из Статута које су проглашене за неуставне, а које се, како видимо, и даље финансирају; не постоји, наиме, основ да се финансира тзв. Војвођанска академија наука или Канцеларија Војводине у Бриселу (ма колико то изгледало „корисно“ Милици Делевић, ДС-овој посланици и председници скупштинског Одбора за европске интеграције). Да ли ће на самиту Дачић-Пајтић разговарати о томе како се договором могу суспендовати закони или о томе како помоћи Фонд за развој (ДС-а) Војводине, тако што ће дати још један кредит војвођанским демократама? Или пак о томе како је србски буџет увек био крава музара за ДС, чак и сада када су у опозицији?
На првом месту је потребно ускладити законе са уставом, али и са националним интересом, а он пре свега налаже очување јединства и стабилности државе. Разумемо да је Влади Србије потребна мудрост да овај проблем не би ескалирао у правцу сепаратизма, али то не сме да пређе црвену линију толерисања безакоња и неуставности. Јер како каже народна мудрост, правда држи земљу и градове. Што ће рећи, да их неправда и неправо подривају и руше.
Извор: Печат