Težeći ka tome da uđe u NATO Kolumbija se igra vatrom

Vest o tome da Kolumbija računa na to da produbi odnose s NATO u Latinskoj Americi je odjeknula kao grom iz vedra neba, izazvavši nezadovoljstvo verovatno svih regionalnih igrača bez izuzetka.

Skretanje Kolumbije prema NATO nije bilo neočekivano za pažljive posmatrače. Ipak, ideju „pridruženog članstva“ Alijansi na nož su dočekale verovatno sve regionalne političke snage. Po mišljenju glavnog urednika časopisa „Latinska Amerika“ Vladimira Travkina,

- S tačke gledišta Latinoamerikanaca koji već protestuju to je pokušaj da se nametne spoljašnja sila koja će uticati na događaje u Latinskoj Americi, i to nimalo pozitivno. NATO je vojni blok i on deluje na odgovarajući način. U Kolumbiji takođe nema jedinstva po ovom pitanju. Trenutno su u Kolumbiji u toku pregovori između partizana i vlade. Građanski rat traje već više od 50 godina. I ovaj konflikt nikako ne može da se reši. Put ka njegovom rešavanju, naravno, nije vojni – to je jasno. I svako spoljašnje komplikovanje ove situacije teško da će biti na korist Kolumbiji.

Kolumbija je sasvim logično naišla na zid nerazumevanja. Latinska Amerika je i bez toga puna protivrečnosti. Povišavanje političke temperature tamo bremenito je velikim neprijatnostima. Po mišljenju zamenika direktora Instituta za Latinsku Ameriku, profesora MDIMO Borisa Martinova,

- Region ima svoje probleme, svoje strukture, svoj milje. Odmah će se zaoštriti odnosi s Brazilom, pošto Brazil vidi sebe, a de facto i jeste lider Južne Amerike. Brazil gradi alijanse koje njemu odgovaraju: ekonomske i u oblasti bezbednosti. Postoji Južnoamerički savet odbrane u koji ulazi i Kolumbija. Brazilu se ideja s NATO neće svideti. Kad je Argentina dobila status pridruženog člana van granica Alijanse, Brazil je zvanično izrazio svoje nezadovoljstvo i odnosi su na izvesno vreme zahladeli. Otprilike isto to može da se desi i sad. Može početi određeni raskol u integracionim šemama.

Bojazni latinoameričkih zemalja su razumljive. Ali, za početak treba promeniti osnovni dokument – Severnoatlantski sporazum iz 1949. godine (gde je crno na belo napisano da član NATO može postati „bilo koja evropska država koja je u stanju da doprinese bezbednosti regiona“). Najverovatnije imamo posla s pokušajem da se opipa puls svetskog javnog mnjenja u pogledu perspektiva NATO. I Kolumbijci nisu računali na tako snažnu reakciju na novu informaciju. Boris Martinov ističe,

- Ovde se očigledno vidi namera još većeg zbližavanja s SAD iako su odnosi i onako prilično srdačni. Znamo da se u Vašingtonu još u Klintonovo vreme pojavio „Plan Kolumbija“ kad su SAD pružale pomoć u borbi s kolumbijskim „levičarima“. Sad se s promenljivim uspehom odvijaju pregovori između vlade i partizana. Kolumbijcima je vrlo dobro jasno da između deklaracija o spremnosti za zbližavanje s NATO i praktičnih posledica postoji velika razdaljina. Tim pre što je zemlja van granica koje su jasno navedene u Severnoatlantskom sporazumu – to je pravni nonsens.

Neki stručnjaci u delovanju Bogote vide element očajanja. Ona pušta u pogon sve što može – između ostalog i metode informacionog i psihološkog pritiska. Međutim, Kolumbijci se igraju vatrom. Mogući gubitak čak i dela suvereniteta još više će poljuljati situaciju u zemlji. Nije isključeno da prisustvujemo prvom aktu tragedije raspada kolumbijske državnosti.

Sergej Duz,