Тежећи ка томе да уђе у НАТО Колумбија се игра ватром

Вест о томе да Колумбија рачуна на то да продуби односе с НАТО у Латинској Америци је одјекнула као гром из ведра неба, изазвавши незадовољство вероватно свих регионалних играча без изузетка.

Скретање Колумбије према НАТО није било неочекивано за пажљиве посматраче. Ипак, идеју „придруженог чланства“ Алијанси на нож су дочекале вероватно све регионалне политичке снаге. По мишљењу главног уредника часописа „Латинска Америка“ Владимира Травкина,

- С тачке гледишта Латиноамериканаца који већ протестују то је покушај да се наметне спољашња сила која ће утицати на догађаје у Латинској Америци, и то нимало позитивно. НАТО је војни блок и он делује на одговарајући начин. У Колумбији такође нема јединства по овом питању. Тренутно су у Колумбији у току преговори између партизана и владе. Грађански рат траје већ више од 50 година. И овај конфликт никако не може да се реши. Пут ка његовом решавању, наравно, није војни – то је јасно. И свако спољашње компликовање ове ситуације тешко да ће бити на корист Колумбији.

Колумбија је сасвим логично наишла на зид неразумевања. Латинска Америка је и без тога пуна противречности. Повишавање политичке температуре тамо бременито је великим непријатностима. По мишљењу заменика директора Института за Латинску Америку, професора МДИМО Бориса Мартинова,

- Регион има своје проблеме, своје структуре, свој миље. Одмах ће се заоштрити односи с Бразилом, пошто Бразил види себе, а de facto и јесте лидер Јужне Америке. Бразил гради алијансе које њему одговарају: економске и у области безбедности. Постоји Јужноамерички савет одбране у који улази и Колумбија. Бразилу се идеја с НАТО неће свидети. Кад је Аргентина добила статус придруженог члана ван граница Алијансе, Бразил је званично изразио своје незадовољство и односи су на извесно време захладели. Отприлике исто то може да се деси и сад. Може почети одређени раскол у интеграционим шемама.

Бојазни латиноамеричких земаља су разумљиве. Али, за почетак треба променити основни документ – Северноатлантски споразум из 1949. године (где је црно на бело написано да члан НАТО може постати „било која европска држава која је у стању да допринесе безбедности региона“). Највероватније имамо посла с покушајем да се опипа пулс светског јавног мњења у погледу перспектива НАТО. И Колумбијци нису рачунали на тако снажну реакцију на нову информацију. Борис Мартинов истиче,

- Овде се очигледно види намера још већег зближавања с САД иако су односи и онако прилично срдачни. Знамо да се у Вашингтону још у Клинтоново време појавио „План Колумбија“ кад су САД пружале помоћ у борби с колумбијским „левичарима“. Сад се с променљивим успехом одвијају преговори између владе и партизана. Колумбијцима је врло добро јасно да између декларација о спремности за зближавање с НАТО и практичних последица постоји велика раздаљина. Тим пре што је земља ван граница које су јасно наведене у Северноатлантском споразуму – то је правни нонсенс.

Неки стручњаци у деловању Боготе виде елемент очајања. Она пушта у погон све што може – између осталог и методе информационог и психолошког притиска. Међутим, Колумбијци се играју ватром. Могући губитак чак и дела суверенитета још више ће пољуљати ситуацију у земљи. Није искључено да присуствујемо првом акту трагедије распада колумбијске државности.

Сергеј Дуз,