Slučaj srbskog sela Gojbulje

Nije teško zaključiti da se i u okviru ovih dolazećih „kosovskih“ pregovora i od novog predsednika (koji je već pokazao zadivljujuću dozu servilnosti prema zapadu) očekuje u Briselu čitav paket novih ispričavanja nedužnom albanskom narodu za sva zlodela koja su im Srbi kao kolektiv učinili valjda još od vremena svetog Save. Ne bi nas začudilo da i novi predsednik „Ispričalac“ u okviru svoje politike uspostavljanja dobrosusetskih odnosa uskoro poseti Prištinu i položi vence na spomenik „borcu za ljudska prava“ Ademu Jašariju čije ime od pre dve godine krasi i jedini aerodrom u najmlađoj evropskoj državi. U međuvremenu, želeli bismo da potsetimo javnost na jedan od nažalost mnogih skorijih slučajeva koji oslikavaju pravu atmosferu u kojoj su Srbi živeli u svojoj sopstvenoj državi, i to u njenoj „kolevci“, pre nego što su konačno morali da je napuste.[1]     
U zimu i proleće 1981. g. kosmetski Albanci (tj. do 1967. g. zvanično „Šiptari“) su kolektivno pokušali da organizovanim demonstracijama otrgnu Kosovo i Metohiju od matice Srbije i tako ni godinu dana nakon preminuća svog mecene i patrona Josipa Broza Tita konačno sprovedu u delo njegovo obećanje iz 1944.g−1948. g. o priključivanju KosMeta Velikoj Albaniji.
Kao što je poznato, do realizacije ovog projekta „maršala“ Tita (koji nikada nije ni pomišljao da recimo Istru vrati Italiji kao što je zdušno radio na vraćanju KosMeta Musolinijevoj Velikoj Albaniji) privremeno nije došlo jer se nakon Rezolucije Informacionog Biroa komunističkih partija od 28. juna 1948. g. (na Vidovdan) vođa Albanije (tj. na albanskom „Šipnije“) Enver Hodža priključio Staljinu a ne Titu.[2] U međuvremenu, do Hodžine smrti, trebalo je sve pripremiti da KosMet bezbolno i kao de facto nezavisna država u okviru SFRJ bude u povoljnom trenutku aneksirana od strane Tirane. Tako je od Brionskog plenuma 1966. g. pa nadalje KosMet sve više i više postajao udaljeniji od Beograda a sve bliži i bliži Tirani. Ustavom iz 1974. g. KosMetu je data prava državnost na osnovu koje je moglo legalno da se nastavi sa latentnim i tihim etničkim čišćenjem Srba i prijemom Šiptara iz susedne Albanije.[3]
U okviru separatističkih aktivnosti kosmetskih Šiptara za vreme tzv. „Kosovskog proleća“ 1981. g. je i jedan tipičan primer specijalnog rata koji su Šiptari tada vodili protiv srbskog preostalog stanovništva na KosMetu ali i protiv države Srbije koja je samo formalno od 1974. g. do 1989. g. na svojoj zemljopisnoj i auto karti imala ucrtanu teritoriju KosMeta. Naime, radi se o slučaju „posete“ šiptarskih srednjoškolaca srbskom selu Gojbulji za vreme održavanja Devetog kongresa Saveza komunista Srbije (27., 28. i 29. maja 1981. g.). Tada je oko 400 šiptarskih srednjoškolaca iz Srednjoškolskog centra u Vučitrnu sa svojim profesorima u okolini Vučitrna obavljalo bojevo gađanje na lokalnom strelištu u okviru nastavnog predmeta ONO i DSZ (za one koji nisu imali „sreće“ da prođu kroz titoistički obrazovni sistem u SFRJ - „Opštenarodna odbrana i društvena samozaštita“). Mladi šiptarski srednjoškolci su se nakon obavljenog bojevog gađanja pojavili u dotičnom srbskom selu Gojbulji u kome su napravili nesvakidašnji haos: vređali su i napadali Srpkinje, lomili kamenicama crepove na kućama, zagađivali bunare sa pijaćom vodom, izvaljivali i razvaljivali ograde i kapije na privatnim kućama, gazili pšenicu i druge useve kao i fizički pretili meštanskim Srbima uz oralne psovke.
Obzirom da je selo ustalo na noge nakon prolaska ovih srednjoškolaca iz Vučitrna i obratilo se nadležnim organima, isti ti organi su na kraju morali da kako-tako odreaguju ali naravno u duhu politike „bratstva i jedinstva“ po kojoj Ramiz može da šikanira Boru do mile volje a Boro i dalje mora da grli Ramiza bar dok ne prođu fotoreporteri. U razvaljeno i razlupano selo su došli kako opštinski tako i pokrajinski funkcioneri koji su svojim stavovima samo još više dolili ulje na vatru umesto da je gase. Funkcioneri su u selu obavili ne samo razgovore sa meštanima-očevicima već su se mogli i uveriti na licu mesta šta je doživeo Rim 455. g. Međutim, ono što stoji u njihovom zvaničnom izveštaju verovatno spada u Final Four KPJ/SKJ avnojevskog licemerstva: radilo se u stvari „samo o njihovim priviđanjima“! Ovaj funkcionerski izveštaj je potkrepljen i zvaničnom izjavom profesora Srednjoškolskog centra u Vučitrnu, da je tog dana nastava protekla u najboljem redu i da su se njihovi đaci „pristojno ponašali“. Konačno zacementiravanje prave istine na KosMetu dolazi od strane policije AP Kosova čija patrola nakon izlaska na lice mesta piše izveštaj o uočenom stanju stvari u kome stoji da dotična patrola „ništa nije primetila“!
U vreme vršenja zvaničnog uviđaja kako od strane civilnih funkcionera tako i od strane policije bilo je zabranjeno prisustvo novinara tako da su sredstva javnog informisanja u opticaj pustile zvanične verzije u duhu opšte avnojevske miroljubive koegzistencije svih naših naroda i narodnosti. Međutim, malo po malo kasnijim istragama kojima su prisustvovali i predstavnici „sedme sile“ istina je koliko-toliko počela da isplivava na površinu ali niko nikada za ovo divljanje u jednom mirnom srbskom selu nije odgovarao niti je kažnjen ili krivično gonjen uključujući i profesore vučitrnskog Srednjoškolskog centra. Niti je ikada ikome čak i palo na pamet da meštanima sela Gojbulje bar i delimice nadoknadi materijalnu štetu ali su zato Srbi očevici koji su u toku zvanične istrage svedočili šta su doživeli dobili partijske ukore (obzirom da su svedočili suprotno od duha zaključaka prekodrinskog Drugog zasijedanja AVNOJ-a).
 

 
Na drugoj strani, poređenja radi, dogodio se nešto kasnije slučaj „isticanja srbskog nacionalizma“ na KosMetu (zvanično okvalifikovan kao takav) kada je uhapšeno od strane policije AP Kosova šestoro srbskih mladića iz sela Gračanice. Naime, članovi KUD „Živojin Jovanović“ i Amaterskog pozorišta „Janićije Popović“ su nakon zajednički izvedenog kulturno-umetničkog programa povodom obeležavanja „Dana oslobođenja Prištine“ 19. novembra 1981. g. za kafanskim stolom zapevali pesmu „Oj vojvodo Sinđeliću“. Nakon prijave policijskoj stanici o ovom „nacionalističkom ispadu“ vrlo brzo stiže i policija po naređenju komandira policijske stanice - Šiptara. Tako su u sred ponoći privedeni Srboljub Popović, Srećko Todorović, Momir Todić, Dragan Maksimović i Jovan Nikolić kojima po ubrzanom postupku sudija za prekršaje Šiptar Baki Krasnići izriče zatvorske kazne u vremenskom trajanju od mesec dana do dva meseca. Sva šestorica „srbskih nacionalista“ su izdržali do kraja odrezane kazne.
Dakle, pevati krajnje rodoljubivu pesmu o vojvodi Sinđeliću iz perioda borbe srbskog naroda za oslobođenje od polumilenijumskog turskog jarma je bilo zabranjeno ali je zato bilo dozvoljeno verbalno-fizičko orgijanje po srbskim selima na KosMetu.[4] Tako je izgledala svakodnevnica na avnojevskom KosMetu ideološki zacementirana odlukama na slapovima reke Vrbasa još u noći 28./29. novembra 1943. g. u čijem procesu usvajanja, inače, predstavnici Srbije sa KosMetom nisu ni učestvovali, tj. glasali.[5]
 
docent dr. Vladislav B. Sotirović
Univerzitet Mikolasa Romerisa
Fakultet politike i upravljanja
Katedra za studije političkih nauka
Viljnus, Republika Litvanija
https://vsotirovic.home.mruni.eu
vsotirovic@mruni.eu
 

NAPOMENE:
[1] O ratu za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu države Republike Srbije videti dokumentarne filmove: Miroslav Lazanski, Rat za Kosovo (https://www.youtube.com/watch?v=9JpfvqLBJN8&list=PL999EB6ACC07FC959&index=12&feature=plpp_video); Milovan Drecun, Strela-Bitka za Metohiju, prvi i drugi deo (https://www.youtube.com/watch?v=4cOf0AiZxnk&list=PL999EB6ACC07FC959&index=18&feature=plpp_video, https://www.youtube.com/watch?v=RDWINrkbQtA&list=PL999EB6ACC07FC959&index=17&feature=plpp_video).

[2]  Misha Glenny, The Balkans: Nationalism, War and the Great Powers, 1804−1999, New York: Viking, pp. 534−536.

[3] O kontinuiranom šiptarskom teroru nad Srbima uz etničko čišćenje na KosMetu sve do 1988. g. videti dokumentovane priloge u: Jevrem Damnjanović, Kosovska golgota, Intervju, specijalno izdanje, Beograd: Politika, 22. oktobar 1988.

[4] O terorističkim vidovima nasilja u svim Jugoslavijama videti u: Dr Radoslav Đ. Gaćinović, Nasilje u Jugoslaviji, Beograd: EVRO, 2002.

[5] O hronici stradanja kosmetskih Srba u periodu od 1941. g. do 1989. g. videti u: Radovan Samardžić, Sima M. Ćirković, Olga Zirojević, Radmila Tričković, Dušan T. Bataković, Veselin Đuretić, Kosta Čavoški, Atanasije Jevtić, Kosovo i Metohija u srbskoj istoriji, Beograd: Srbska književna zadruga, str. 405−434.