Случај србског села Гојбуље

Није тешко закључити да се и у оквиру ових долазећих „косовских“ преговора и од новог председника (који је већ показао задивљујућу дозу сервилности према западу) очекује у Бриселу читав пакет нових испричавања недужном албанском народу за сва злодела која су им Срби као колектив учинили ваљда још од времена светог Саве. Не би нас зачудило да и нови председник „Испричалац“ у оквиру своје политике успостављања добросусетских односа ускоро посети Приштину и положи венце на споменик „борцу за људска права“ Адему Јашарију чије име од пре две године краси и једини аеродром у најмлађој европској држави. У међувремену, желели бисмо да потсетимо јавност на један од нажалост многих скоријих случајева који осликавају праву атмосферу у којој су Срби живели у својој сопственој држави, и то у њеној „колевци“, пре него што су коначно морали да је напусте.[1]     
У зиму и пролеће 1981. г. косметски Албанци (тј. до 1967. г. званично „Шиптари“) су колективно покушали да организованим демонстрацијама отргну Косово и Метохију од матице Србије и тако ни годину дана након преминућа свог мецене и патрона Јосипа Броза Тита коначно спроведу у дело његово обећање из 1944.г−1948. г. о прикључивању КосМета Великој Албанији.
Као што је познато, до реализације овог пројекта „маршала“ Тита (који никада није ни помишљао да рецимо Истру врати Италији као што је здушно радио на враћању КосМета Мусолинијевој Великој Албанији) привремено није дошло јер се након Резолуције Информационог Бироа комунистичких партија од 28. јуна 1948. г. (на Видовдан) вођа Албаније (тј. на албанском „Шипније“) Енвер Хоџа прикључио Стаљину а не Титу.[2] У међувремену, до Хоџине смрти, требало је све припремити да КосМет безболно и као de facto независна држава у оквиру СФРЈ буде у повољном тренутку анексирана од стране Тиране. Тако је од Брионског пленума 1966. г. па надаље КосМет све више и више постајао удаљенији од Београда а све ближи и ближи Тирани. Уставом из 1974. г. КосМету је дата права државност на основу које је могло легално да се настави са латентним и тихим етничким чишћењем Срба и пријемом Шиптара из суседне Албаније.[3]
У оквиру сепаратистичких активности косметских Шиптара за време тзв. „Косовског пролећа“ 1981. г. је и један типичан пример специјалног рата који су Шиптари тада водили против србског преосталог становништва на КосМету али и против државе Србије која је само формално од 1974. г. до 1989. г. на својој земљописној и ауто карти имала уцртану територију КосМета. Наиме, ради се о случају „посете“ шиптарских средњошколаца србском селу Гојбуљи за време одржавања Деветог конгреса Савеза комуниста Србије (27., 28. и 29. маја 1981. г.). Тада је око 400 шиптарских средњошколаца из Средњошколског центра у Вучитрну са својим професорима у околини Вучитрна обављало бојево гађање на локалном стрелишту у оквиру наставног предмета ОНО и ДСЗ (за оне који нису имали „среће“ да прођу кроз титоистички образовни систем у СФРЈ - „Општенародна одбрана и друштвена самозаштита“). Млади шиптарски средњошколци су се након обављеног бојевог гађања појавили у дотичном србском селу Гојбуљи у коме су направили несвакидашњи хаос: вређали су и нападали Српкиње, ломили каменицама црепове на кућама, загађивали бунаре са пијаћом водом, изваљивали и разваљивали ограде и капије на приватним кућама, газили пшеницу и друге усеве као и физички претили мештанским Србима уз оралне псовке.
Обзиром да је село устало на ноге након проласка ових средњошколаца из Вучитрна и обратило се надлежним органима, исти ти органи су на крају морали да како-тако одреагују али наравно у духу политике „братства и јединства“ по којој Рамиз може да шиканира Бору до миле воље а Боро и даље мора да грли Рамиза бар док не прођу фоторепортери. У разваљено и разлупано село су дошли како општински тако и покрајински функционери који су својим ставовима само још више долили уље на ватру уместо да је гасе. Функционери су у селу обавили не само разговоре са мештанима-очевицима већ су се могли и уверити на лицу места шта је доживео Рим 455. г. Међутим, оно што стоји у њиховом званичном извештају вероватно спада у Final Four КПЈ/СКЈ авнојевског лицемерства: радило се у ствари „само о њиховим привиђањима“! Овај функционерски извештај је поткрепљен и званичном изјавом професора Средњошколског центра у Вучитрну, да је тог дана настава протекла у најбољем реду и да су се њихови ђаци „пристојно понашали“. Коначно зацементиравање праве истине на КосМету долази од стране полиције АП Косова чија патрола након изласка на лице места пише извештај о уоченом стању ствари у коме стоји да дотична патрола „ништа није приметила“!
У време вршења званичног увиђаја како од стране цивилних функционера тако и од стране полиције било је забрањено присуство новинара тако да су средства јавног информисања у оптицај пустиле званичне верзије у духу опште авнојевске мирољубиве коегзистенције свих наших народа и народности. Међутим, мало по мало каснијим истрагама којима су присуствовали и представници „седме силе“ истина је колико-толико почела да испливава на површину али нико никада за ово дивљање у једном мирном србском селу није одговарао нити је кажњен или кривично гоњен укључујући и професоре вучитрнског Средњошколског центра. Нити је икада икоме чак и пало на памет да мештанима села Гојбуље бар и делимице надокнади материјалну штету али су зато Срби очевици који су у току званичне истраге сведочили шта су доживели добили партијске укоре (обзиром да су сведочили супротно од духа закључака прекодринског Другог засиједања АВНОЈ-а).
 

 
На другој страни, поређења ради, догодио се нешто касније случај „истицања србског национализма“ на КосМету (званично оквалификован као такав) када је ухапшено од стране полиције АП Косова шесторо србских младића из села Грачанице. Наиме, чланови КУД „Живојин Јовановић“ и Аматерског позоришта „Јанићије Поповић“ су након заједнички изведеног културно-уметничког програма поводом обележавања „Дана ослобођења Приштине“ 19. новембра 1981. г. за кафанским столом запевали песму „Ој војводо Синђелићу“. Након пријаве полицијској станици о овом „националистичком испаду“ врло брзо стиже и полиција по наређењу командира полицијске станице - Шиптара. Тако су у сред поноћи приведени Србољуб Поповић, Срећко Тодоровић, Момир Тодић, Драган Максимовић и Јован Николић којима по убрзаном поступку судија за прекршаје Шиптар Баки Краснићи изриче затворске казне у временском трајању од месец дана до два месеца. Сва шесторица „србских националиста“ су издржали до краја одрезане казне.
Дакле, певати крајње родољубиву песму о војводи Синђелићу из периода борбе србског народа за ослобођење од полумиленијумског турског јарма је било забрањено али је зато било дозвољено вербално-физичко оргијање по србским селима на КосМету.[4] Тако је изгледала свакодневница на авнојевском КосМету идеолошки зацементирана одлукама на слаповима реке Врбаса још у ноћи 28./29. новембра 1943. г. у чијем процесу усвајања, иначе, представници Србије са КосМетом нису ни учествовали, тј. гласали.[5]
 
доцент др. Владислав Б. Сотировић
Универзитет Миколаса Ромериса
Факултет политике и управљања
Катедра за студије политичких наука
Виљнус, Република Литванија
https://vsotirovic.home.mruni.eu
vsotirovic@mruni.eu
 

НАПОМЕНЕ:
[1] О рату за очување Косова и Метохије у саставу државе Републике Србије видети документарне филмове: Мирослав Лазански, Рат за Косово (https://www.youtube.com/watch?v=9JpfvqLBJN8&list=PL999EB6ACC07FC959&index=12&feature=plpp_video); Милован Дрецун, Стрела-Битка за Метохију, први и други део (https://www.youtube.com/watch?v=4cOf0AiZxnk&list=PL999EB6ACC07FC959&index=18&feature=plpp_video, https://www.youtube.com/watch?v=RDWINrkbQtA&list=PL999EB6ACC07FC959&index=17&feature=plpp_video).

[2]  Misha Glenny, The Balkans: Nationalism, War and the Great Powers, 1804−1999, New York: Viking, pp. 534−536.

[3] О континуираном шиптарском терору над Србима уз етничко чишћење на КосМету све до 1988. г. видети документоване прилоге у: Јеврем Дамњановић, Косовска голгота, Intervju, специјално издање, Београд: Политика, 22. октобар 1988.

[4] О терористичким видовима насиља у свим Југославијама видети у: Др Радослав Ђ. Гаћиновић, Насиље у Југославији, Београд: ЕВРО, 2002.

[5] О хроници страдања косметских Срба у периоду од 1941. г. до 1989. г. видети у: Радован Самарџић, Сима М. Ћирковић, Олга Зиројевић, Радмила Тричковић, Душан Т. Батаковић, Веселин Ђуретић, Коста Чавошки, Атанасије Јевтић, Косово и Метохија у србској историји, Београд: Србска књижевна задруга, стр. 405−434.