SAD i EU su navikli da Srbija nema nacinalne interese jer im je Boris Tadić ispunjavao sve uslove

Pregovori su bili vrlo dinamični, obe strane su, kako bi se izbegli „dugi uvodi“ napravile akcenat na što bržoj realizaciji postignutih sporazuma: „Republika Srbija i Ruska Federacija su dužne da od iduće nedelje prave konkretne korake radi učvršćivanja saradnje u oblasti odbrambene industrije“, dok će srbski stručnjaci početi sa razradom programa i zajedničkih modela saradnje Srbije i Rusije u vojnoj industriji“, – izjavio je A.Vučić. Srbski potpredsednik je podvukao da je srbska delegacija naišla na puno razumevanje ruske strane. To dozvoljava, po njegovom mišljenju, da se svi vidovi rusko-srpske saradnje u oblasti kompetencije ministarstva odbrane podignu na viši nivo, za razliku od prethodnog perioda, kada je ta saradnja bila na vrlo niskom nivou.
 
Što se tiče rokova planirano je da do kraja godine u Srbiji bude otvorena fabrika za proizvodnju složenih bojevih sistema, a Rusija će, sa svoje strane, pomoći plasman proizvoda srpske odbrambene industrije.
 
Najverovtnije je da će tržište za prodaju srbskog naoružanja biti zemlje Azijske regije, koje su za Rusiju tradicionalan kupac, dok su Srbiji one nedostupne (Indija, Kina, Vijetnam, kao i Venecuela i Alžir). Ruska kompanija „Rosoboroneksport“ koja je u sastavu državne korporacije „Rostehnologija“ (jedini državni posrednik za izvoz i uvoz čitavog spektra krajnjih proizvoda,tehnologija i usluga vojne i dvojne namene) i koja obuhvata preko 70 zemalja i spada među najveće operatore na svetskom tržištu naoružanja i vojne tehnike. Rusija je, posle SAD, na drugom mestu po izvozu naoružanja (u 2011.godini dobit od prodaje naoružanja je iznosio 12 milijardi dolara, a u 2012. godini se očekuje povećanje na 13,5 milijardi).
 
Tako da će zajednički rad sa Rusijom na suvozemnom naoružanju, pre svega, na oklopnoj tehnici, za Srbiju imati ogromne perspektive. Predstavnici „Rosoboroneksporta“ su konstatovali da su ruski stručnjaci razradili nekoliko varijanti modernizacije oklopne tehnike, na više nivoa, koja će moći da zadovolji svaki zahtev potencijalnog kupca.
 
Za najskorije vreme je predviđeno da se obavi sledeće: modernizacija kompleksa PVO „Kub“ sovjetske proizvodnje, koji spada u naoružanje Armije Srbije, dok je još pre par meseci njegova modernizacija izgledala samo maštanje o dalekoj budućnosti. 2.09.2012. na aeromitingu koji će biti posvećen stogodišnjici srpske avijacije (na aerodromu u Batajnici kod Beograda) će prvi put posle višegodišnjeg prekida učestvovati i ruska grupa „Striži“ na avionima MiG-29. Igor Amosov, glavni predstavnik RSK MiG za Evropu je izjavio da će kompanija koja proizvodi avione takođe u Batajnicu dovesti svoj MiG-29, najverovatnije njegovu modifikaciju M2, koja se smatra za favorita na konkursu za novi avion – lovca-bombardera srbskih VVS5.
 
Najvažnije se čini to, što je A.Vučić napravio paralelu između nove srbsko-ruske fabarike i bivšeg vojno-proizvodnog kompleksa SFRJ „Đuro Đaković“ iz Slavonskog broda, Hrvatska. „Đuro Đaković“ predstavlja lidera po proizvodnji tenkova (sovjetskog T-72 i njegove modernizovane verzije M-84), a u bivšoj jugoslovenskoj vojnoj industriji je važio za uzor. Do raspada Jugoslavije bio je jedan od najvećih izvoznika oružja, na svom vrhuncu je godišnje izvozio naoružanje i vojnu opremu u vrednosti od 4,5 milijarde dolara.
 
Međutim, posle raspada zemlje fabrika „Đ.Đaković“ je ostala u Hrvatskoj, a vojna agresija NATO-a na SRJ 1999.godine je nanela nepopravivu štetu srbskoj vojnoj industriji. U periodu koji je usledio posle agresije NATO-a srbska vojna industrija je uspela da obnovi samo neznatan deo. Sada Srbija raspolaže armijom čiji je sastav kardinalno smanjen.
 
Ako je Jugoslovenska narodna armija 1990. godine brojala 220 hiljada ljudi6, sada Armija Srbije (koja je formirana 2006.godine posle izlaska Crne Gore iz savezne države ) ima brojni sastav od oko 30 hiljada. Srbska vojna industrija sada broji šest preduzeća u kojima preovladava državni kapital: „Zastava – Oružje“, „Krušik“, „Sloboda“. „Milan Blagojević“, „Prvi partizan“ i „Prva iskra“, i oni uglavnom proizvode barut, municiju i lako streljačko oružje7.
 
Međutim, njima je potrebna ozbiljna modernizacija, jer je „prosečna starost“ opreme u njima oko 40 godina. Za njihovu modernizaciju je potrebno bar 100 miliona evra, ako nije i više od toga8. Srbija pokušava da se vrati na svetsko tržište vojne industrije. U 2009. i 2010. godini vojna industrija zemlje je izvezla proizvoda u vrednosti 250 miliona evra. Uglavnom su to avioni za obuku „Lasta“ , sistemi za upravljanje vatrom i protivtenkovski raketni sistemi9.
 
Rusko-srbski ugovori iz oblasti vojne industrije koji su postignuti krajem avgusta su pre svega važni ne samo sa pozicija razvoja srpske vojne industrije i približavanja Rusije na srbskom tržištu naoružanja,već se tu jasno oseća strateški smisao.
 
Politička elita Srbije koja je na vlast došla na talasu „narandžaste revolucije“ koja je svrgnula S.Miloševića, tzv. „DOS“, je Rusiju držala u zapećku svoje spoljne politike. „Ruski faktor“ je pominjan isključivo retorički, deklarativno, da bi se zadovoljilo ono, što traži društvo koje u najvećem delu oseća prijateljske simpatije prema Rusiji. To nije balansiranje između velikih država, jer se prema ruskoj strani često sabotiralo dostignuće i realizacija sporazuma po nizu privrednih pitanja, pre svega u vezi sa Južnim tokom, dok se „zajednički posao“ sa Zapadom iz sve snage ubrzavao.
 
Spoljnopolitička usmerenost predsednika Borisa Tadića je bila u maksimalnom zadovoljavanju uslova Vašingtona i Brisela, i to nikako nije bio pragmatizam, kako je to srbska vlast htela da prikaže, jer su neprihvatljivi politički uslovi nanosili štetu srbskim nacionalno-državnim interesima. Povlačenje srbskih vlasti u odnosima sa Zapadom i NATO-om je dovelo do toga da su SAD i EU navikli i smatraju za potpuno prirodno da Srbija nema svojih interesa i pozicija (u svojoj zemlji) , već se kao norma prihvata jednostavno izvršenje u Srbiji svih zahteva koje postavlja linija Vašington – Brisel.
 
Odnosi sa Moskvom imaju potpuno drugačiji smisao. Rusija nikada nije postavljala niti će u budućnosti postavljati Srbiji političke uslove. Šta više, po pitanju Kosova i Metohije Rusija se rukovodila čvrstim pozicijama, za razliku od Beograda koji je napravio do sada tako ozbiljne ustupke u pregovorima, i to samo jednostrane (po formuli: Prištini – sve, Srbiji – ništa) zbog kojih se sa sigurnošću može govoriti da ti dosadašnji dogovori Beograda i Prištine dokazuju da je Srbija de-fakto priznala nezavisnost „Republike Kosova“, a u mnogome je pripremljeno i njeno priznanje „de jure“.
 
Međutim, saradnja sa Rusijom za Srbiju ima državni karakter, vođen razumom. Zajednička reanimacija srpske armije i vojne industrije , uz rusko investiranje i tehnologije će dozvoliti da Srbija u značajnoj meri ojača svoje međunarodne i regionalne pozicije.
 
Međutim, to je samo početak. Da li će srbsko-ruska saradnja ostati u granicama fragmentarnosti, samo kao deo privrednog (mada sasvim sigurno uzajamno korisnog) delovanja, ili će izaći na nivo strateškog partnerstva - to u najvećoj meri zavisi od volje novog srbskog rukovodstva. Početak saradnje sa novom vlašću obećava.