САД и ЕУ су навикли да Србија нема нациналне интересе јер им је Борис Тадић испуњавао све услове

Преговори су били врло динамични, обе стране су, како би се избегли „дуги уводи“ направиле акценат на што бржој реализацији постигнутих споразума: „Република Србија и Руска Федерација су дужне да од идуће недеље праве конкретне кораке ради учвршћивања сарадње у области одбрамбене индустрије“, док ће србски стручњаци почети са разрадом програма и заједничких модела сарадње Србије и Русије у војној индустрији“, – изјавио је А.Вучић. Србски потпредседник је подвукао да је србска делегација наишла на пуно разумевање руске стране. То дозвољава, по његовом мишљењу, да се сви видови руско-српске сарадње у области компетенције министарства одбране подигну на виши ниво, за разлику од претходног периода, када је та сарадња била на врло ниском нивоу.
 
Што се тиче рокова планирано је да до краја године у Србији буде отворена фабрика за производњу сложених бојевих система, а Русија ће, са своје стране, помоћи пласман производа српске одбрамбене индустрије.
 
Најверовтније је да ће тржиште за продају србског наоружања бити земље Азијске регије, које су за Русију традиционалан купац, док су Србији оне недоступне (Индија, Кина, Вијетнам, као и Венецуела и Алжир). Руска компанија „Рособоронекспорт“ која је у саставу државне корпорације „Ростехнологија“ (једини државни посредник за извоз и увоз читавог спектра крајњих производа,технологија и услуга војне и двојне намене) и која обухвата преко 70 земаља и спада међу највеће операторе на светском тржишту наоружања и војне технике. Русија је, после САД, на другом месту по извозу наоружања (у 2011.години добит од продаје наоружања је износио 12 милијарди долара, а у 2012. години се очекује повећање на 13,5 милијарди).
 
Тако да ће заједнички рад са Русијом на сувоземном наоружању, пре свега, на оклопној техници, за Србију имати огромне перспективе. Представници „Рособоронекспорта“ су констатовали да су руски стручњаци разрадили неколико варијанти модернизације оклопне технике, на више нивоа, која ће моћи да задовољи сваки захтев потенцијалног купца.
 
За најскорије време је предвиђено да се обави следеће: модернизација комплекса ПВО „Куб“ совјетске производње, који спада у наоружање Армије Србије, док је још пре пар месеци његова модернизација изгледала само маштање о далекој будућности. 2.09.2012. на аеромитингу који ће бити посвећен стогодишњици српске авијације (на аеродрому у Батајници код Београда) ће први пут после вишегодишњег прекида учествовати и руска група „Стрижи“ на авионима МиГ-29. Игор Амосов, главни представник РСК МиГ за Европу је изјавио да ће компанија која производи авионе такође у Батајницу довести свој МиГ-29, највероватније његову модификацију М2, која се сматра за фаворита на конкурсу за нови авион – ловца-бомбардера србских ВВС5.
 
Најважније се чини то, што је А.Вучић направио паралелу између нове србско-руске фабарике и бившег војно-производног комплекса СФРЈ „Ђуро Ђаковић“ из Славонског брода, Хрватска. „Ђуро Ђаковић“ представља лидера по производњи тенкова (совјетског Т-72 и његове модернизоване верзије М-84), а у бившој југословенској војној индустрији је важио за узор. До распада Југославије био је један од највећих извозника оружја, на свом врхунцу је годишње извозио наоружање и војну опрему у вредности од 4,5 милијарде долара.
 
Међутим, после распада земље фабрика „Ђ.Ђаковић“ је остала у Хрватској, а војна агресија НАТО-а на СРЈ 1999.године је нанела непоправиву штету србској војној индустрији. У периоду који је уследио после агресије НАТО-а србска војна индустрија је успела да обнови само незнатан део. Сада Србија располаже армијом чији је састав кардинално смањен.
 
Ако је Југословенска народна армија 1990. године бројала 220 хиљада људи6, сада Армија Србије (која је формирана 2006.године после изласка Црне Горе из савезне државе ) има бројни састав од око 30 хиљада. Србска војна индустрија сада броји шест предузећа у којима преовладава државни капитал: „Застава – Оружје“, „Крушик“, „Слобода“. „Милан Благојевић“, „Први партизан“ и „Прва искра“, и они углавном производе барут, муницију и лако стрељачко оружје7.
 
Међутим, њима је потребна озбиљна модернизација, јер је „просечна старост“ опреме у њима око 40 година. За њихову модернизацију је потребно бар 100 милиона евра, ако није и више од тога8. Србија покушава да се врати на светско тржиште војне индустрије. У 2009. и 2010. години војна индустрија земље је извезла производа у вредности 250 милиона евра. Углавном су то авиони за обуку „Ласта“ , системи за управљање ватром и противтенковски ракетни системи9.
 
Руско-србски уговори из области војне индустрије који су постигнути крајем августа су пре свега важни не само са позиција развоја српске војне индустрије и приближавања Русије на србском тржишту наоружања,већ се ту јасно осећа стратешки смисао.
 
Политичка елита Србије која је на власт дошла на таласу „наранџасте револуције“ која је свргнула С.Милошевића, тзв. „ДОС“, је Русију држала у запећку своје спољне политике. „Руски фактор“ је помињан искључиво реторички, декларативно, да би се задовољило оно, што тражи друштво које у највећем делу осећа пријатељске симпатије према Русији. То није балансирање између великих држава, јер се према руској страни често саботирало достигнуће и реализација споразума по низу привредних питања, пре свега у вези са Јужним током, док се „заједнички посао“ са Западом из све снаге убрзавао.
 
Спољнополитичка усмереност председника Бориса Тадића је била у максималном задовољавању услова Вашингтона и Брисела, и то никако није био прагматизам, како је то србска власт хтела да прикаже, јер су неприхватљиви политички услови наносили штету србским национално-државним интересима. Повлачење србских власти у односима са Западом и НАТО-ом је довело до тога да су САД и ЕУ навикли и сматрају за потпуно природно да Србија нема својих интереса и позиција (у својој земљи) , већ се као норма прихвата једноставно извршење у Србији свих захтева које поставља линија Вашингтон – Брисел.
 
Односи са Москвом имају потпуно другачији смисао. Русија никада није постављала нити ће у будућности постављати Србији политичке услове. Шта више, по питању Косова и Метохије Русија се руководила чврстим позицијама, за разлику од Београда који је направио до сада тако озбиљне уступке у преговорима, и то само једностране (по формули: Приштини – све, Србији – ништа) због којих се са сигурношћу може говорити да ти досадашњи договори Београда и Приштине доказују да је Србија де-факто признала независност „Републике Косова“, а у многоме је припремљено и њено признање „де јуре“.
 
Међутим, сарадња са Русијом за Србију има државни карактер, вођен разумом. Заједничка реанимација српске армије и војне индустрије , уз руско инвестирање и технологије ће дозволити да Србија у значајној мери ојача своје међународне и регионалне позиције.
 
Међутим, то је само почетак. Да ли ће србско-руска сарадња остати у границама фрагментарности, само као део привредног (мада сасвим сигурно узајамно корисног) деловања, или ће изаћи на ниво стратешког партнерства - то у највећој мери зависи од воље новог србског руководства. Почетак сарадње са новом влашћу обећава.