Legenda ruskog baleta 20. veka

20. novembra velika ruska balerina Maja Plisecka puni 85 godina. Jubilarna svečanost u čast genijalne umetnice u decembru će se održati u Parizu i u Moskvi.
 

To se može smatrati kao fantastika, čudo, ali Maja Plisecka je do 70. godine nastupala na sceni. I čak kada je napunila 80, još jedom je izašla pred publiku, izvela tačku Ave Maja, koju je za nju napravio Moris Bežar. Jedini u istoriji baleta primer neverovatne stvaralačke dugovečnosti! Za nju su psotavljali predstave najčuveniji koreografi, njene likove odevali su najpoznatiji modni kreatori. Posvećivali su joj muziku i stihove, pred njom su se otvarala vrata svih pozorišta, želeli su da je vide u filmskim studijima. Legendarna – ta titula Maji Pliseckoj pripala je odavno, ali i sada joj pripada.
 

Imitirati Plisecku – igračicu kolosalnog temperamenta, vrtoglave virtuoznosti, fantastične plastičnosti i izražajnosti – nemoguće je. Na publiku njena umetnost je delovala čarobno. Koliko puta je balerina morala da igra bukvalno ne slušajući muziku od gromoglasnog aplauza. Njeno ime u najavi predstave u bilo kojoj zemlji sveta označavalo je unapred pune sale, a ponekad su gledaoci jurišali na pozorišta.
 

Francuski kritičar Andre Ersen jednom je odabrao sinonime za ime Plisecke i to su bile reči hrabrost i avangarda. Deluje neočekivano. Ali u stvari je tačno. Maja Plisecka pripada onim istaknutim umetnicima zahvaljujući kojima se razvija umetnost, između ostalog koreografska. Ona je bukvalno provocirala traganje za novom izražajnošću. Pri čemu radila je to još u ona sovjetska vremena, kada je u njenoj rodnoj zemlji reč avangarda bila kao psovka. Pao i psotupci balerine mnogo puta su pokazivali hrabrost. Dovoljno je setiti se istorije baletskog remek-dela karmen-svita, koji je za Plisecku napravio kubanski koreograf Alberto Alonso na Bizeovu muziku u transkripciji Rodiona Ščedrina, poznatog kompozitora i muža balerine. U Moskvi postavku su smatrali nepristojno erotičnom, a tadašnji sovjetski ministar kulture nazvao je Plisecku izdajnicom klasičnog baleta. Maja Plisecka nikda nije izdala klasični balet. Ona samo nije trpela, kako sama kaže, naftalin na sceni. Strasno je htela da proba sve novo. Na primer, da odigra rusku književnu klasiku. I ona je to učnila na sceni Boljšog teatra i čak je sama postavila ove balete – po romanu Ana Karenjina Tolstoja i po drami Galeb Čehova. Takođe su ih grdili zbog osećajnosti i nerazumljivosti.
 

Želela je da igra ne samo u baletskim patikama, već i skoro bosa, u sandalama, kako je predviđao balet Marija Stjuart, izveden u Španiji. Ili, naprotiv, na visokim štiklama uz džez, što je uradila zajedno sa trupom iz Čikaga. Veliki francuski koreograf postavio je za Plisecku predstave u kojima su se preplitale pozorišne tradicije Istoka i Zapada i takve metamorfoze ona je takođe ovaplotila sa visokom estetikom. Nije joj bilo ravnih i očigledno neće skoro ni biti.
 

Jednom, u jeku svoje baletske karijere Maja Plisecka je priznala: Osećam kada obuzimam salu. A obuzimam onim što dajem, ponekada ne shvatam šta tačno, ali osećam da nešto od mene odlazi. Ljudi prihvataju događaje u životu i umetnosti po jednom kriterijumu: da li to dira dušu ili ne, i više ništa. Verujte sebi, ljudi, verujte. Ako na vas baletska umetnost proizvodi utisak, znači ona je dobra, ali nema nikakvog utiska, znači ona nije dobra.