Легенда руског балета 20. века

20. новембра велика руска балерина Маја Плисецка пуни 85 година. Јубиларна свечаност у част генијалне уметнице у децембру ће се одржати у Паризу и у Москви.
 

То се може сматрати као фантастика, чудо, али Маја Плисецка је до 70. године наступала на сцени. И чак када је напунила 80, још једом је изашла пред публику, извела тачку Аве Маја, коју је за њу направио Морис Бежар. Једини у историји балета пример невероватне стваралачке дуговечности! За њу су псотављали представе најчувенији кореографи, њене ликове одевали су најпознатији модни креатори. Посвећивали су јој музику и стихове, пред њом су се отварала врата свих позоришта, желели су да је виде у филмским студијима. Легендарна – та титула Маји Плисецкој припала је одавно, али и сада јој припада.
 

Имитирати Плисецку – играчицу колосалног темперамента, вртоглаве виртуозности, фантастичне пластичности и изражајности – немогуће је. На публику њена уметност је деловала чаробно. Колико пута је балерина морала да игра буквално не слушајући музику од громогласног аплауза. Њено име у најави представе у било којој земљи света означавало је унапред пуне сале, а понекад су гледаоци јуришали на позоришта.
 

Француски критичар Андре Ерсен једном је одабрао синониме за име Плисецке и то су биле речи храброст и авангарда. Делује неочекивано. Али у ствари је тачно. Маја Плисецка припада оним истакнутим уметницима захваљујући којима се развија уметност, између осталог кореографска. Она је буквално провоцирала трагање за новом изражајношћу. При чему радила је то још у она совјетска времена, када је у њеној родној земљи реч авангарда била као псовка. Пао и псотупци балерине много пута су показивали храброст. Довољно је сетити се историје балетског ремек-дела кармен-свита, који је за Плисецку направио кубански кореограф Алберто Алонсо на Бизеову музику у транскрипцији Родиона Шчедрина, познатог композитора и мужа балерине. У Москви поставку су сматрали непристојно еротичном, а тадашњи совјетски министар културе назвао је Плисецку издајницом класичног балета. Маја Плисецка никда није издала класични балет. Она само није трпела, како сама каже, нафталин на сцени. Страсно је хтела да проба све ново. На пример, да одигра руску књижевну класику. И она је то учнила на сцени Бољшог театра и чак је сама поставила ове балете – по роману Ана Карењина Толстоја и по драми Галеб Чехова. Такође су их грдили због осећајности и неразумљивости.
 

Желела је да игра не само у балетским патикама, већ и скоро боса, у сандалама, како је предвиђао балет Марија Стјуарт, изведен у Шпанији. Или, напротив, на високим штиклама уз џез, што је урадила заједно са трупом из Чикага. Велики француски кореограф поставио је за Плисецку представе у којима су се преплитале позоришне традиције Истока и Запада и такве метаморфозе она је такође оваплотила са високом естетиком. Није јој било равних и очигледно неће скоро ни бити.
 

Једном, у јеку своје балетске каријере Маја Плисецка је признала: Осећам када обузимам салу. А обузимам оним што дајем, понекада не схватам шта тачно, али осећам да нешто од мене одлази. Људи прихватају догађаје у животу и уметности по једном критеријуму: да ли то дира душу или не, и више ништа. Верујте себи, људи, верујте. Ако на вас балетска уметност производи утисак, значи она је добра, али нема никаквог утиска, значи она није добра.