Avganistanski ćorsokak

12. septembra 2001. godine kada su se još pušile ruševine kula njujorškog Trgovačkog centra koje su srušili piloti-samoubice Al-Kaide, rukovodstvo NATO-a prvi put u svojoj istoriji je izjavilo da je izvršena agresija protiv jednog od članova bloka. I već za manje od 4 nedelje, 7. oktobra, lovci koalicije na čelu sa SAD obrušili su na Avganistan bombaški napad. Ovaj datum je označio početak rata, započetog sa grozničavom ishitrenošću, koji je postao ne nastavak, već zamena politike. Tako piše nemački Der Tagešpigl u materijalu posvećenom 10-godišnjici operacije SAD protiv međunarodnog terorizma Nepokolebljiva sloboda.

Indikativan je naslov komentara: Rat bez plana i strategije. Ova stroga ocena, koja više liči na presudu ni malo nije lično mišljenje pojedinačnog autora. Razočaranje i pesimizam prožimaju danas izjave mnogih eksperata, koji analiziraju rezultate 10-godišnjeg boravka međunarodnih snaga za podršku mira u Avganistanu. U prvoj fazi borbenih dejstava SAD i NATO-a u Avganistanu analitičari su se čudili brzini svrgavanja režima Talibana. Sada, deset godina kasnije, oni se čude tome što oružani ispadi terorista ne samo da ne prestaju, već postaju sve žešći.

Na savetovanju ministara odbrane alijanse održanom ovih dana u Briselu njen generalni sekretar Adres Fog Rasmusen je priznao: neki regioni Avganistana još se u potpunosti nalaze pod kontrolom talibana. Istovremeno on je istakao vrlo pozitivnu evoluciju, između ostalog smanjenje broja napada na vojnike zemalja koalicije. Juče je pres-sekretar snaga za podršku mira general Karsten Džekobson saopštio da se od juna do avgusta ovaj broj smanjio za 17% u poređenju sa istim periodom 2010. godine. Ipak generalni sekretar UN Ban Ki Mun naveo je nedavno sasvim druge podatke. Po njegovim podacima, nivo oružanog otpora u Avganistanu za 8 meseci tekuće godine skočio je za 39% u poređenju sa istim periodom prošle godine. Kome da se veruje? – nagađaju eksperti. Šef ruske antinarkotičke službe Viktor Ivanov koji je boravio nedavno u Avganistanu navodi tužni balans od pre 10 godina.

Nazvao bih tri glavna rezultata. Pri je fenomenalni porast proizvodnje narkotika od preko 40 puta. Drugo je militarizacija regiona. Danas se u Avganistanu nalazi preko 150 hiljada stranih vojnika, napravljen je veliki broj vojnih baza. Konačno, to je humanitarna katastrofa, politička nestabilnost i povoljna sredina za popunjavanje redova terorista: 6 miliona izbeglica, skoro milion i po narkomana i vrlo nizak standard.

Jasno je da se obični stanovnici Evrope, i ne samo Evrope, čiji sinovi ratuju u Avganistanu, u prvom redu brinu za njihove živote. I ima razloga. Po podacima američkog Internet-portala iCasualties.org, gubici koalicije prema stanju za 1. oktobar 2011. godine izneli su 2747 osoba. A još obične građane brine pitanje rastućih troškova u tom beskrajnom ratu. Ovih dana, prema nemačkom Frankfurter Sundšau, Nemački institut za ekonomsku analizu izračunao je da je učešće Nemačke u misiji u Avganistanu koštalo zemlju 17 milijardi evra. Treba li se čuditi što se po poslednjem anketiranju objavljenom ovih dana u nemačkom listu Di Velt 70% Nemaca zalaže protiv učešća njihove zemlje u toj misiji?