Авганистански ћорсокак

12. септембра 2001. године када су се још пушиле рушевине кула њујоршког Трговачког центра које су срушили пилоти-самоубице Ал-Каиде, руководство НАТО-а први пут у својој историји је изјавило да је извршена агресија против једног од чланова блока. И већ за мање од 4 недеље, 7. октобра, ловци коалиције на челу са САД обрушили су на Авганистан бомбашки напад. Овај датум је означио почетак рата, започетог са грозничавом исхитреношћу, који је постао не наставак, већ замена политике. Тако пише немачки Дер Тагешпигл у материјалу посвећеном 10-годишњици операције САД против међународног тероризма Непоколебљива слобода.

Индикативан је наслов коментара: Рат без плана и стратегије. Ова строга оцена, која више личи на пресуду ни мало није лично мишљење појединачног аутора. Разочарање и песимизам прожимају данас изјаве многих експерата, који анализирају резултате 10-годишњег боравка међународних снага за подршку мира у Авганистану. У првој фази борбених дејстава САД и НАТО-а у Авганистану аналитичари су се чудили брзини свргавања режима Талибана. Сада, десет година касније, они се чуде томе што оружани испади терориста не само да не престају, већ постају све жешћи.

На саветовању министара одбране алијансе одржаном ових дана у Бриселу њен генерални секретар Адрес Фог Расмусен је признао: неки региони Авганистана још се у потпуности налазе под контролом талибана. Истовремено он је истакао врло позитивну еволуцију, између осталог смањење броја напада на војнике земаља коалиције. Јуче је прес-секретар снага за подршку мира генерал Карстен Џекобсон саопштио да се од јуна до августа овај број смањио за 17% у поређењу са истим периодом 2010. године. Ипак генерални секретар УН Бан Ки Мун навео је недавно сасвим друге податке. По његовим подацима, ниво оружаног отпора у Авганистану за 8 месеци текуће године скочио је за 39% у поређењу са истим периодом прошле године. Коме да се верује? – нагађају експерти. Шеф руске антинаркотичке службе Виктор Иванов који је боравио недавно у Авганистану наводи тужни баланс од пре 10 година.

Назвао бих три главна резултата. При је феноменални пораст производње наркотика од преко 40 пута. Друго је милитаризација региона. Данас се у Авганистану налази преко 150 хиљада страних војника, направљен је велики број војних база. Коначно, то је хуманитарна катастрофа, политичка нестабилност и повољна средина за попуњавање редова терориста: 6 милиона избеглица, скоро милион и по наркомана и врло низак стандард.

Јасно је да се обични становници Европе, и не само Европе, чији синови ратују у Авганистану, у првом реду брину за њихове животе. И има разлога. По подацима америчког Интернет-портала iCasualties.org, губици коалиције према стању за 1. октобар 2011. године изнели су 2747 особа. А још обичне грађане брине питање растућих трошкова у том бескрајном рату. Ових дана, према немачком Франкфуртер Сундшау, Немачки институт за економску анализу израчунао је да је учешће Немачке у мисији у Авганистану коштало земљу 17 милијарди евра. Треба ли се чудити што се по последњем анкетирању објављеном ових дана у немачком листу Ди Велт 70% Немаца залаже против учешћа њихове земље у тој мисији?