ANDESRSENOVE GODIŠNJICE I STRAHIOVI

 NAJVEĆI  SVETSKI DEČJI PISAC NIJE VOLEO DECU?
Hans Kristijan Andersen (1805-1875)   je  sa zadvoljstvom pozirao,  strasno  je bio zaljubljen u svoje snimke,  ali decu,  koja su obožavala njegove bajke,  nije voleo. Danas,  kad ceo svet obeležava njegove jubileje,  obratite pažnju na njegovu autobiografiju koja počinje znacima svojstvenim bajkama. Međutim,  da mu je neko od njegovih savremenika rekao to u lice,   “imperija bajkopisca  bi mu žestoko uzvratila”.  Ali,  to nije bio dovoljan razlog piscu da bude spokojniji. Od njegovog ogromnog stvralačlog nasleđa  u kome je “ uknjižio” pet romana,  više od dvadeset  priča,  čudvišnu “količinu” putopisnih beležaka,  sve u svemu: pedeset tomova , ostale su  u svetskoj književnosti  samo bajke,  i to ne sve,  nego samo nešto više od desetak od 168 koliko je ukupno napisao.  Na tom planu on je veran sin svoje paradoksalne  domovine.  Poznato je da je Danska  jedna od najvećih zemalja na svetu,  ali šta je bolje kad  se 98 od sto njene teritorije  nalazi na drugoj zemljiinoj hemisferi  i čini je ostrvo Grenlad pod večin ledom i snegom,  kudikamo gore nego  u Pirlitoru iz naše narodne pesme “Ženidva kralja Vukašina” u kojemu  kralj-osvajač vrbuje Vidosavu meteorološkim “faktorom”(“Šta ćeš u tom ledu i snijegu” ?)
Ljubimac kraljeva
I tako je sin obućara  i pralje ugledao  svetlost dana u najboljem od svih svetova. Šta je mogao dobiti  od roditelja?Sasvim malo- samo prezime  koje se završava na “-sen “što je služilo kao  neoborivi dokaz  plebejskog porekla. Istina,  po  očevoj liniji je nasledio  neprocenjivo blago za jednog psica,  pogotovo ako on tvori bajke:plahovitu maštu koja je u stanju začas da poplavi svu realnost,  kao i neutoljivu žudnju za putovanjima.  Istina,  ako je kasnije Hans  Kristijan uživao u komforu,  njegov  se otac ,  (još jedan paradoks !) prijavio  u Napoleonovu aramadu i krenuo sa vojnom bulumentom u osvajanje. Vojevati mu se,  nažalost,  nije dalo,  tako da nije imao prilike da ispiriča sinu šta je sve proživeo u ruskom ropstvu. Vratio se kao bogalj podsećajući više  na olovnog vojnika nego na heroja velikih Napoleonovih  vojni. Ipak je Andersen stariji imao nešto zanimljivo,  a i važno,  da ispiriča sviom sinu: ko bajagi njihovo poreklo nije plebejsko,  nego najblagorodnije, čiji koreni  vode čak do kraljevske loze. Tako je,  ako je verovati ovom”istraživanju” nesuđenog  Napoleonovog  heroja,  Andersen ni više ni manje nego kraljev rođak. Legenda ?Može biti.  
U detinjstvu se igaro sa princom Fristom,  danksim kraljevićem
Ali pre nego donesemo sličan zaključak,  uputno bi bilo da obratimo pažnju na jedan momemant iz  biografije Hansa Kristijana   u kojoj je  veliki pisac zapisao da se u detinsjtvu igrao sa nekim Fristom  koji je kasnije stupio na danski presto(a nije bio Hmalet ) pod imenom Frederika VII:”U detinjstvu nisam imao drugova iz ulice  sa kojima bih se igrao  osim princa. ”Interesantno je i to da posle kraljeve smrti njegov grob  je pored porodice smeo da posećuje još jedino-pisac Anderesen. I to je još jedan povod za razmišljanje zašto je baš to tako bilo. Ni u zrelom dobu njegov krug poznanika takođe nije ličio na plebejski.
Švedska kraljevski porodica horski ridala kad joj je čitao svoje bajke
Švedska kraljevska  porodica horski je ridala na sav glas kad joj je on čitao “Istoriju jedne majke “,  kralj Pruske i car Meksika odlikovali su ga bleštavim ordenjima i dodeljivali mu visoke stipendije.  Naslednik “Frista”,  kralj Kristijan IX,  prosto nije mogao da odoli piscu pa mu je dodelio staračaku penziju u iznosu od hiljadu rigsadalera,  što bi, da se konvertuje u evre,  danas bila pozamašna suma. I još više od toga:on je sasvim uspešno “rasadio” svoju decu u Andersenove bajke. A ta deca su se  kasnije zaposela “politički korektne” evropske prestole-u Engleskoj,  Grčkoj,  Rusiji. Majka ruskog cara Nikolaja II,  Dagmara,  bila je danska princeza. Treba podsetiti da su Andersenove bajke u početku nerado objavljivane u Rusiji,  pa su uz to  podvrgavane  i rigoroznoj  cenzuri.
Ruski car Nikolaj II ga je obožavao
Ali kad je Nikolaj II stupio na carski  tron,  iz štampe  su  izašla Anderesonova sabrana dela u četiri toma,  iz čega možemo zaključiti da je princeza Dagmara ulila sinu ljubav prema bajakama.
Žestoki plačljivko
Čime je to ovaj Danac uspeo da osvoji srca i kraljeva i običnog sveta ?Može li neko graditi  karijeru  tako što će stalno proklinajti sebe,  postojano i na svakom koraku ridajući i žaleći se na svoju zlu sudbinu? Ako o tome pitate bilo kojeg psihologa,  dobićete jedinstven odgovor kako se tako nešto uopšte ne preporučuje. Međutim,  Andersenu je uspelo da baš na taj način napravi karijeru.  Prvi korak na putu uspeha naparvio je dugonogi plačljivko  kad su mu  se 1820. g.  iz sažačljenja  otvorili vrata Krajevskog tetara u kome je igrao drugorazredne uloge. Dan kad je stigao u Kopenhagen,  6. spetmebar,  Hans Kristijan  će stalno slaviti naporedo sa rođenadanom.  Ali,  to je bilo kasnije.  U međuvremenu je on profesionalno i naočigled svih patio i to u tolikoj meri da je mogao ganuti čak  najneosetljvijijeg  zlotvora. Bojao se da ga  ne pokradu,  strahovao od plaćenih  ubica,  do ludila ga je dovodila pomisao –da bi mogao da poludi !Plašio se da ga psi ne izujedaju,  da ne izgubi pasoš,  da se ne utopi,  da ne izgori u požaru,  pa je zato stalno sa sobom  nosio uže koje bi mu pomoglo  da se sputi kroz prozor ako u prostoriji izbije požar. Proganjala ga pomisao od skore smrti, pa je kod kreveta istako  “upozorenje “ koje je glasilo:”Ustvari,  ja nisam umro “!Strašno je preživjavo kad bi shavtio da je za knjigu ili ulaznice platio više nego što one koštaju.
Božja volja :zubobolja
Celog života mučila ga je zubobolja i ozbiljno je sebi bio utuvio u glavu da od broja zuba u ustima zavisi njegova stvralačka energija i njegov učinak kao pisca. I zaista,  kad mu  je otpao i poslednji zub,  Andersen je izgubio stvaralačku moć  i poptpnuno je prestao da piše. Na svu  sreću, stavili su mu veštačke zube,  i  moć stvaranja mu se povratila. Ali su ga zaboleli- i ugrađeni zubi ! …Bojao se da ga ne otruju,  pa kad su skandinavska deca poslala svom omiljenom piscu bajki najveću na svetu kutiju sa čokoladnim  bombonama,  on je sa užasavavnjem odbio i da ih proba,  pa ih je darivao rođacima. Međutim, kad se naš “dobri volšebnik” ubedio da je sa devojkama  koje su mu poslale paket  čokoladnih bombona  sve u redu,  brže-bolje je povratio kutiju  i sam spiskao svaku bombonu do poslednje. Vodio je računa o svom izgledu,  ali je patio zbog neuzvraćene ljubavi koje se celog života plašio.
Strah i od neučinjenog greha
Poznato je da je Anderson umro nevin i da  je pri tom celog žvota  srahovao od  neučinjenog  greha. Kasnija otrkića proučavalaca njegove biografije da je pisac bajki tobož bio homoseksulac, malte ne i pedofil,  treba shvatiti samo kao pretpostavke. Andersen je bio ratrzan od ljubavi upravo prema ženama. Smatrao je da  je časno pisati  takva starsna i sblažnjiva pisma  zbog čega su   ga smatrali nezumnim. Na neprilčan način se plašio pohote. Dok je bio u Napulju,  po ceo dan je mogao ići za uličnim prostitutkkam”Ako ovde ne izgubim nevinost,  nikad je neću izgubiti. Ja sam još uvek nevin,  ali moja krv gori”,  pisao je u  beleškama iz Napulja. U  najboljim godinama  često je posećivao javne kuće i na iznenađenje i negodovanje “domaćica “ dovoljni su mu  bili samo razgovori.
Bajke sa tužnim krajem
Otuda nije ni čudo što se pri takvom odnosu prema životu veliko broj Andersonovih bajki završava tragično.  Još u detinjstvu on  je napisao pozorišni komad u kome umiru sva lica do jednog. Kasnije je on smrt prihvatio kao hrišćanski dug žrtvovanja. Kod Andersona umiru  uvek mladi i lepi i to na neobičan način. I ne prosto tako,  nego zarad viših  ciljeva. Setimo se Vodene vile koja je zaštitni znak Kopenhagena.
Da li  je kralj bajki voleo decu ?
Setimo se i razmisimo: da li je “kralj bajki “ zaista voleo decu?
Kad mu je došao skulptor sa nacrtom spomenika koji je nameravao da  uradi u njegovu čast,  vodeći sa sobom “buljuk”  dece, Andersen je bio zgranut,  kao da je dobio nervni napad:” Vi hoćete da ja čitam bajke okružen decom koja mi vise na leđima  i kolenima. Ne pada mi napamet da  ni reč prozborim  u takvim okolnostima. ”Skulptor je bio šokiran i oterao decu.
 Spomenik i dan-danas stoji na Bulevaru koji nosi ime velikog pisa-u ravni sa pešacima,  rastavljenih kolena na kojima bi mogli da se razmeste blagodarni maleni slušaoci . Ali se nisu razmestili,  i tako  ostade  zauvek.