Његошеви славни Срби

Његошева дипломатска преписка пуна је изузетних расправа с дописивачима - пашама и везирима, а и другима, у којима брани непрестану борбу његових јунака, који су бранили име, вјеру и слободу. У полемичком писму Сулејман паши Скопљаку Његош пише:
"Ја чујем да ти Црногорце хајдуцима називаш. То име нимало срамотно није. Хајдук значи КАВАЛИЕР (Ритер). На примјер каваљери су ови хајдуци: Марко Краљевић, Реља Омучевић, Гергелез Алија, Тале Ороманин, Скендербег, Стојан Јанковић, Илија Смиљанић, Бајо Пивљанин, војвода Драшко Поповић, војвода Вук Мићуновић, Никац Томановић, Црнац Карамахмут, Карађорђе, војвода Вељко Петровић. Ово су само неки од нашег народа који нијесу данас у животу, а ови су тројица и данас живи: Абделкадер, Шамил и наш војвода Мина Морачки".
Овај детаљ гласитог Његошевог писма Скопљаку је јединствена одбрана ријечи ХАЈДУК, коју су погрдно изговарали баш насилници који су изазивали хајдучку (герилску) борбу противу тираније. Његош и у "Горском вијенцу" има замашиту одбрану хајдучког подвижништва, а то је оно сјечење ријечима Вука Мићуновића и капетана Хамзе од Никшића, у којој Вук Мићуновић овако збори: "Ти си хајдук робља свезанога,/Ја сам хајдук што гони хајдуке,/Гласнија је моја хајдучија!" Дакле, на хајдучију насилника одговара хајдучија одбране од насилника. Његошеви хајдуци - РИТЕРИ - витезови, чији је именик изузетан и по томе што су у њему славни јунаци не само из Његошевог народа, су чувари српског имена и вјере у горама уским и високим.
Његош именик каваљера слободе завршава именом војводе Мине Радулова Радовића, сенатора црногорског и брдског код Светог Петра Цетињског, владике Рада и књаза Данила, јединог писменог сенатора у Његошевом Сенату (Шенату), који је био и претплатник на Вукове књиге, а у чијој је кући провео неколико недјеља славни Његошев учитељ пјесник Сима Сарајлија, онда кад се на њега био наљутио стари владика Петар, због Симшиног прегоњења у "штартанском муштрању" (тренингу) младог Радивоја (будућег Владике Рада) и младића које је уз њега Сима подучавао витештву и "шпартанској издржљивости". Војвода Мина је био каваљер и руског цара Павла Првог, и данас потомци чувају орден чувени тада "златну колајну цара Павла Првог" - руског императора, којом га је његов благословитељ владика Петар Први одликовао за први подвиг у борби за опстанство 1796. године, када је МИна постао војвода морачки с непуних осамнаест година. Војвода Мина је доспио 1809. године са око триста бираних јунака (хајдука) и вожду Карађорђу у помоћ у бојевима на Суводолу и Сјеници, којом приликом се војвода Мина побратимио са вождом од Сербие. Тада му је Вожд рекао да је војвода Мина прије но он започео борбу противу тираније. Војвода Мина је рођен 1777. а умро је 1858. године, седам дана по повратку са Грахова, из битке славне у коју је довео седам стотина јунака из Горње Мораче, у помоћ свом младом књазу, побједнику у Граховској хајдучкој сјечи за одбрану Цетиња - симбола борбе за слободу и српско име код свих тадашњих Срба. Стари војвода Мина је из кревета самртничког устао, попут Боланог Дојчина, и пред Морачанима дошао у бој на Грахову, чиме је задивио књаза Данила, који му је рекао: "Добићу ову битку, војводо Мина, чим си ми ти приспио у помоћ, пошто ти никада нијеси изгубио битку!" А кад је књаз Данило чуо да је стари војвода Мораче преминуо седмог дана по повратку из боја на Грахову, наредио је да трипут звоне звона звоника Иванова на дан сахране војводе Мине.