У Сарајеву закувавана мучења

Како су тадашње власти мијењале став онима који су сматрали да треба имати право на сопствено мишљење, којим средствима су принуђавали људе на Голом отоку да говоре оно што не мисле и како су заташкавани стварни подаци о броју настрадалих након дугих мучења, објашњава публициста Милинко Стојановић.
- Ревизија става започела је у босанским затворима. Свим средствима власти су се, на челу са полицијом, трудиле да никоме не оставе право на мишљење. Затвореници су се опирали, јер ако су нешто криви и због тога су ухапшени и осуђени, нема потребе да одустају од својих гледишта нити да врше притисак на друге - наводи Стојановић.
Полиција је, истиче Стојановић, свим расположивим средствима настојала да "сломи" затворенике па је било и оних који су пристајали на све само да што прије напусте мучилишта.
- Полиција је добила опште овлашћење да ухапшене принуди на покајање. Не треба заборавити појединце из полицијског кадра који су по задатку ухапшени да направе пометњу међу затвореницима. На овај начин у "босанском лонцу" крчкала се основа будућег система у голооточком логору, гдје су на сцену ступили босански ревидирци - тврди Стојановић.
На Голом отоку наприје је спроведена акција "чишћења" људи који нијесу хтјели ни по цијену живота одступити од свог мишљења. Тако је прва жртва био др Блажо Раичевић, који је тражио да се физички не ради, да се примају пакети, књиге и породична пошта.
- Овакав Раичевићев став изазвао је чуђење управе логора и довео је до тога да су он и људи који су имали сличне слободоумне идеје били изложени и мучењу. У другој половини јула 1949. године, десетине кажњеника било је претучено. Раичевић је преминуо послије поноћи од посљедица мучења, а 30 кажњеника је повријеђено. Поставља се питање зашто је процес ревидирања става на Голом отоку отпочео баш на овакав начин, у крви - наводи Стојановић.
Ниједном од повријеђених није указана медицинска помоћ, него су једноставно набацани по поду амбуланте, гдје су се грчили од болова и умирали. Мијењање ставова људи био је заправо начин да се убије човјек у човјеку. Затвореници нијесу знали да се гробље налази непосредно иза бедема логора и да на дасци изнад хумке постоји само број.
- Да би се од затворених сакрио број погинулих од премлаћивања и прогона, управа логора је наређивала да се затворе врата од барака док се на носилима пренесу страдали. Власт се свим силама трудила да остави што мање трага - наводи Стојановић.
На Голом отоку су, тврди овај публициста, од мучења умрли углавном они који су хтјели радије живот да дају, него исконску част и понос човјека. Они су пали да би човјек живио, те су се тако уврстили у плејаду оних пред чијим сјенама сви треба да стану у "став мирно".

Удба крила стварне податке

У Удбиним подацима до јула 1951. године, забиљежена су 42 смртна случаја, од којих су четири самоубиства, а 17 инвалидности од сунчанице.
- Према њиховим подацима, тада је у логору било око 3800 кажњеника. Када су у питању ови подаци, треба бити опрезан, јер је евиденцију водила полиција којој је било дозвољено да ради и биљежи шта хоће само да је против логораша - тврди Стојановић.

Син није знао да му је отац мртав

Сина покојног професора Раичевића, Драгана, студента медицине, који је стигао са првом групом кажњеника, пребацили су да ради у амбуланти након погибије његовог оца.
- Драган је био логорашки љекар до пуштања на слободу, али за све вријеме боравка на Голом отоку није знао гдје су му оца закопали, иако је то било на отприлике километар и по од амбуланте у којој је радио - наводи Стојановић.