Виталиј Калојев: Не жалим због оног што сам учинио

Овај снажани врло горд човек има страшну судбину. И исто такве очи. У њима су само умор и мука. У погледу нема никаквих жеља – чак ни жеље за животом. Пре осам година Виталиј Калојев је убио човека. И данас каже да не жали због тога.

Грађанин Русије, Осетин по националности, грађевинар по професији, пре 8 година Калојев је по уговору радио у Шпанији. Страшно му је недостајала породица – жена, десетогодиши син наследник и четворогодишња љубимица ћерка. У ноћи између 1. и 2. јула 2002. године Калијев је био пресрећан – из Москве у Барселону чартер летом пре времена је полетала на одмор читава његова породица.

Ујутру је страшна вест облетела свет.

У ноћи између 1. и 2. јула 2002. године у Немачкој у близини Боденској језера на висини од 12 хиљада метара сударили су се руски путнички авион Ту-154 компаније Башкирске авиолинијеи теретни авион Боинг-747 компаније ДХЛ. Уавиону Ту-154 било је 52 деце и петоро одраслих. Већина деце је летела на одмор у Шпанију који је добила као награду за одличан успех. Међу путницима је била и Светлана Калојева са 10-годишњим Костом и 4-годишњом Дијаном. Од судара Ту-154 се распао у ваздуху на неколико делова који су пали у околини немачког града Јуберлингена.

Трагедија се десила неколико минута пошто су немачки диспечери предали пратњу руског авиона швајцарским колегама из центра за ваздушну контролу Скајгајд. Те ноћи у диспечеркском центру налазио се само један дежурни уместо двојице, како треба – Питер Нилсен. Он је дао посади Ту-154 команду да се спушта, када авиони који су се приближавали више нису могли да заузму безбедне ешалоне. Основна апаратура тлефонске везе и аутоматског обавештавања песонала центра о опасном зближавању авиона била је искључена. Нису радиле ни основна и резервна телефонска линија. Диспечер из немачког града Карлсруе који је приметио опасно приближавање авиона, 11 пута је покушао да позове, али безуспешно.

24. фебруара 2004. године Питер Нилсен је био убијен у својој кући у предграђу Цириха Клотену. Убио га је грађанин Русије Виталиј Калојев који је изгубио у несрећи изнад Боденског језера читаву своју породицу. Тог дана Калојев је дошао до куће диспечера да му покаже фотографије погинуле жене и деце. Нилсен га је одгурнуо, и фотографије су пале на земљу. Калојев, савладан тугом, изгубио је над собом контролу. У октобру 2005. прогласили су га кривим за убиство и осудили на 8 година затвора. У новембру 2007. Рус је био превремено ослобођен и вратио се у домовину, у Северну Осетију.

4. јула 2012. године Виталиј Калојев се вратио из Немачке, са меморијалних манифестација поводом 10-годишњице несреће. Није хтео да даје интевју, одмах по доласку из Минхена отишао је у салу за полетање, региостровао се на лет за Владикавказ и нашао се у зони у коју пуштају само са картом. Велика група новинара која га је чекала разишла се по редакцијама.

Изузетак је Виталиј пристао да учини само за Глас Русије. Договорили смо се да ће изаћи из зоне и да ћемо се састати. Али сазнавши да га на повратку опет чека преглед, Калојев се ћутећи окренуо и нестао у гомили путника.

Дописнику Гласа Русије ипак је пошло за руком да разговара са Калојевом: зашто није изашао као што је обећао? Он је одговорио:

"Зато што ми је досадило да се скидам, да пролазим царине, погрничну контролу. Да дижем руке, скидам каиш, држим панталоне да не падну. И све остало. Зато нисам изашао."

Да, заиста, Калојев је имао време да се умори од свега тога. И у швајцарском затвору, сасвим недавно, 1. јула, у Минхену, где га је на 10 сати задржала немачка полиција. Тада су помогле руске дипломате, рекао је Калојев:

"Телефонирао сам у организациони комитет манифестације и замолио да обавесте генералног конзула РФ у Баварској Андреај Грозова. И он је буквално сат времена после мог хапшења почео да се расправља са немачком страном. Држали су ме више од 10 сати, затим су наше дипломате нашле излаз: замолиле су да ми се да национална немачка виза, тиме се сва питања укидају. Из Швајцарске је затим допутовала преводиалц, она која и је 4 године преводила, и рекла да је швајцарска делегација долазила неколико дана пре нас и немачка страна им је одбила учешће у меморијалној церемонији, зато што родитељи погинуле деце не желе да их виде."

Своје последње питање хтео сам да формулишем блаже. Када би одвртео филм на 8 година унапред, да ли би поступио другачије? Калојев ми је одговорио без паузе: "Ја због тога уопште не жалим."