Репрезентативац Републике Српске избјегао смрт

 У послијератним годинама мајка је била незапослена, отац је остваривао стабилне приходе од породичног предузећа које је одлично радило. Мајка је тек завршила средњу школу. Захваљујући безрезервној подршци своје породице од самог почетка одлучила је да не ускрати рођење чеду коме је Бог подарио живот и да му пружи шансу ма колико она у том тренутку изгледала мала и безначајна, храбра мајка је с радошћу обогатила овај свијет мушким чедом. Рођен је 2001. године у Бањој Луци, суперодличан је ђак и најбољи математичар у разреду, осим талента за сликање показује склоност ка свим спортовима. Као и сви Срби и он жели да буде попут Новака Ђоковића, мада за себе примјећује да ипак има сервис као Надал. Иако није нека велика Република, те ни његов успјех на тај начин посматрајући није велики, на сваком његовом кораку прати га немјерна родитељска љубав и подршка цијеле породице. Млади спортиста – велика нада - на зидовима ниже медаље са турнира и иконе Православних светитеља и светитељки а по ђачкој књижици само петице. Радост својим родитељима а корист својој цркви и отаџбини. Иначе, мајка је у међувремену завршила факултет и уписала мастер студије, запослена је и има добра примања а отац је нашао добро плаћен посао. Купили су стан и нови аутомобил.

Ово је живи човјек међу нама за којег би велики дио нас и све институције Републике редом рекле „за тебе је боље да се не родиш“ и за који би његову мајку крајње хумано савјетовали да јој је боље да га убије. На сву срећу она их није послушала те је овде ријеч о живом човјеку а не о мртвом примјеру.

Какав би савјет добила (ова) млада жена да је данас трудна у описаној ситуацији и да се обратила институцијама Републике Српске?

Ако би питала Народну Скупштину Републике Српске она би јој рекла да ову трудноћу може прекинути по више основа и да још од 2008. године то може урадити чак до самог тренутка рођења дјетета, те да она има пуну подршку свих народних представника из свих владајућих и опозиционих странака који су једногласно изгласали овакав закон.

Ако би се обратила министру здравља и социјалне заштите Републике Српске он би јој рекао да је закон у складу са највишим стандардима европске заједнице и да су у поступку његовог доношења учествовали представници здравствених установа, невладиних оргнизација, Фонда здравственог осигурања РС, Института за заштиту здравља РС, Агенције за акредитацију и унапређење квалитета здравствене заштите, Гендер центра, болница и клиничких центара и грађани. Могао би јој рећи и то да је овај закон обезбједио највиши могући ниво медицинске заштите и обезбјеђености за све који желе да почине прекид живота свом нерођеном дјетету, као и то да је у нацрту закона писало да она то може урадити чак и мимо знања својих родитеља или законсих старатеља али да су то неки конзервативци избрисали.

 Ова прича је мање више очекивана да долази од доктора који зарађују новац од овог заната, међутим то се не може рећи и за институције друштва које се бори против бијеле куге. Такође, ако би  (ова) млада жена и на тренутак помислила да у њој расте живот и да тај живот јесте човјек иако се није родио те да као такав има право на некакву заштиту и обратила се институцији која се бави заштитом дјечијих права, од Омбудсмана за дјецу РС би добила одговор да њена трудноћа и брак представљају друштвени проблем, да брак јој крши низ основних права и штети њеном неометаном развоју.[1]

Након оваквих савјета не би јој преостало простора за дилеме – Паприковац. Пут брда ка понору, ка погубљењу своје бебе стазом дјечјег страдања под називом „12 беба“. Када би стигла на Паприковац смјестили би је у салу а особа бијелог мантила и црне душе којој је „др“ испред имена исписано бојом крви би са одјељења сишла у губилиште које је некима од нас, и њој самој, било родилиште. Уз пут би „др“ сестаре на одјељењу које се спремају за паузу другарски замолила „наручите за мене кајгану и парадајз салату имам доле два абортуса па долазим“.[2]
Тако би наш М.Л. умјесто на неком мастерсу и сл. завршио прије свог почетка, остављајући своју мајку немајком којој би прећутали да ће њено невино чедо у крви умивено и једнино крвљу грљено бити спаљено и да ће хтјела она то или не оно заувјек бити дио њеног живота, њеног универзума и хоризонта, сваког даха, дана, ноћи, помисли, сумње, страха... и да ће сви разлози и савјети које добила бити као заклон од прашине пред пустошећим вихором њене усамљености.

Можда би је ипак прије коначне одлуке звона наше Православне цркве побудила на жељу да упали свијећу за своје чедо које цијелом свијету савршено недужно а као да свима смета. Можда би сјајем малене свијеће у њој тада била разбуктана мајчинска љубав и топлом сузом растопљено срце окамњено ставом друштва о новом људском животу. Бог би тада дао те би Пресветом Богородицом која на икони у наручју држи Богомладенца  (ова) млада жена дознала савјет свете Цркве који једини у овој цивилизацијској помрчини јој вапије: „Роди! Роди! Роди мајко! Роди!“

[1] Одговор Омбудсмана за дјецу број: 1114-67-PŽ/12, од 14.08.2012. године.

[2] Разговор којем сам присуствовао током посјете на патологији на Паприковцу у јулу 2011. године.