Русија иде по „тешку“ нафту

Руске власти одлучиле су да активније стимулишу разраду нових тешкодоступних налазишта нафте и гаса. Ових дана треба да изађе владина одлука о пореским олакшицама за експлоатацију нафте у Источном Сибиру. Економисти споре да ли ће овај корак довести до конзервисања сировинске економије или ће постати подстицај за њену модернизацију. Неће ли Русија доспети у замку у којој се нашао СССР 70-их година?

Индиректни стимуланс за решавање енергетских проблема били су буџетски проблеми. Разматрајући са министром за економски рзавој Андрејом Белоусовом пројекат буџета и питања економског напретка, председник Владимир Путин поручио је Министарству за економски развој и Министарству енергетике да активизирају радове на освајању нових налазишта. Убрзо је требало да буде потписана одлука владе о продужетку периода у којем се не плаћа порез на експлоатацију сировина до 1. јануара 2022. године и о скоро двоструком снижењу извозних такси за нова налазишта у Краснојарском крају, Иркутској области, Јакутији, као и северном делу земље. Аналитичар финансијске групе Капитал Виталиј Крјуков сматра то адекватним одговором на проблеме који стоје пред нафтним и гасним комплексом.

- Став државе је јасан, експлоатација нафте у традиционалним регионима пада и даље ће падати. Овај пад могуће је сузбијати применом пореских олакшица, али тешко да ће експлоатација моћи да се одржи на стабилном нивоу у току 5-10 година. Данас треба мислити о стимулисању нових извора експлоатације нафте и задржавању позиција Русије као водећег произвођача нафте.

На недавном самиту АТЕС у Владивостоку руско руководство је недвосмислено означило азијски вектор у спољној енергетској политици. Заменик генералног директора Института за енергетску стратегију Алексеј Громов везује активнизацију дејстава на покретању налазишта Источног Сибира и Далеког Истока са изјавама које се су чуле на самиту. Истина екпсерт подвлачи да како би се покренули ови пројекти, потребна је широка подршка државе. Само пореске олакшице су недовољне.

- Неопходни су повољни услови за укључивање енергетских ресурса који се ваде на тим пројектима у цевоводе. Потребне су одређене олакшице, које се тичу потенцијалног извоза енергената из Источног Сибира на азијска тржишта, посебан режим царинских такси и других пореских издвајања. Иначе ови пројекти ће бити нерентабилни и незанимљиви за компаније.

Освајање налазишта Источног Сибира је врло скупо. Експерти се чак не усуђују да оцене размеру могућих улагања због високе сложености и размера пројеката, подвлачећи само да што ми више одуговлачимо са реализацијом пројеката, то они постају скупљи.

Неки стручњаци сматрају да патронажа државе над горивним сектором штети другим гранама, де-факто јачајући окосницу сировинске економије. то доводи у питање идеје модернизације, о којима су много пута говорили чиновници. Али развој и модернизација горивно-енергетског комплекса обавезно ће постати катализатори развоја мешовитих несировинских грана, парирају присталице нових пројеката у области експлоатације нафте и гасе. Наравно, то нас неће спасити од сировинске зависности, али ће дати средства да се то учини убудуће.

Само да Русија не стане на својетске грабуље. Совјетски савез је такође рачунао на помоћ гориво-енергетског комплекса у финансирању индустрије и олакшању спровођења сазрелих економских реформи. Испало је супротно – скок цена нафте после арапско-израелског рата 1973. и прилив нафтних долара у земљу омогућио је совјетском руководству да у дугом периоду заборави на реформе.