Дани(ј)ел Симић: Одустајање

Пошто ја нијесам ни у једној странци, и ни у једној коалицији, имам тај луксуз да говорим оно што стварно мислим. Као што ме одушевљавају оне мукице, које из пасуља предвиђају неком пораз ако излазност буде већа од 52%, тако ме одушевљавају и они који плету различите сценарије, са страшћу баштиника теорија завјере.

Слушао сам прије избора како људи који ме не познају, преда мном почну да причају да је Небојша Вукановић „Ћуков играч“, који је узео од њега паре да се кандидује и одвуче гласове од Вучуревића.

Знају они то...

Примјера ради, многи су питали шта ми је рекао Мићо Мићић кад смо се руковали по његовом уживо преношеном уласку у студио БН ТВ? Ваљда се није добро чуло, па да одмах разријешимо ту енигму. Рекао ми је: Опет ви!?

Сузана Рађен-Тодорић је то схватила као алузију да смо прошли пут у студију били Мићо Мићић, Гаврило Бобар и ја; али петнаестак минута прије почетка програма случајно сам срео на улици новог градоначелника, који то још није знао. Два пута смо се руковали то вече, даклем, а трећи пут је Мићо частио.

Знање знања

Незнање тог детаља може довести до погрешног закључка. Мићић ме на крају због мог питања успоредио са (његовом) опозицијом и рекао да ме прошли пут „наружио Бобар, а ето он, неће.“. Што је, наравно, одлично. У супротном не би имали разлога ово ни да читате. Осим, уколико ви не знате неку још луђу теорију завјере, по којој сам ја Мићин, Додиков, или ко зна чији играч?

Исто као и Мићо, Вукан ми је рекао да хоће да се кандидује још прије двије године, када Славко Вучуревић није био ни у најави за кандидата и трљао је руке на рад предметног Небојше Вукановића, који је дупе помијерао владајућима. Профитирао, као и сва опозиција, од његовог извјештавања о југу Српске званом Херцеговина.

Испоставило се на изборима да Ћуку не би помогло ни 4.584 гласова колико је добио Вукановић, односно да је ово била политичка битка равноправних кандидата у Требињу. Е, ту иде питање око тога, ко има право да неком сугерише да одустане од изборне трке?

Видиш да сам љепши од тебе

Када се уједињује неки блок партија дијаметрално супротних политика и програма, због тога што се једна партија (или појединац) превише осилила, па не може бити поражена без тога, иде се углавном на то да личност буде нестраначка. Неко у чији се интегритет и одлучност да испуни оно што је обећао, а не да удовољава партијском чланству, у потпуности вјерује.

Да пуно не теоретишемо, јер ћемо доћи до електорских гласова у случају предсједника САД – у Бањој Луци је потуран балон да ће то бити Бошко Чеко, на шта се он сам „изненадио“ и демантовао исту могућност. Ипак, Стевандић је још тад дао изјаву да ће се повући уколико Шериф Чеко, нестраначка личност позната јавности по негативним ревизорским извјештајима, прихвати челну позицију уједињене опозиције. Стевандић је од старта најавио да се кандидује за то мјесто, а ПДП и другари пријављују Драгана Чавића два дана прије него што је било закључивање листа.

Дакле оба ова кандидата су најавила да ће се кандидовати прије него што су кандидати тзв. „уједињених опозиција“ уопште били у опцији. Нијесу Бања Лука и Требиње једини градови гдје је постојало више од два кандидата. Зато веома чуди моралисање према Стевандићу данас, обзиром да је том рачуницом СНСД, захваљујући истицању кандидата ПДП, преузео начелничку позицију у Источном Новом Сарајеву. Дакле освојио је, а не задржао као у Бањој Луци.

Исто тако, сјетићете се, када је желећи да извуче једну ногу из гроба својој странци, Младен Иванић скроз пропустио да прича о уједињавању и свом одустајању од избора за предсједника Српске. Потурио је леђа за странку и захваљујући његовој кандидатури Огњен Тадић је изгубио, а Србска након смрти Милана Јелића имала за предсједника послушног и поспаног Рајка Кузмановића.

Потпуно исту ствар је урадио и Ненад Стевандић, скидајући СДС први пут послије дуго времена са апарата у Бањој Луци, да се сад по први пут може рећи да је то наопослом странка. ПДП је наступао патронизаторски у овом процесу, а по одборничким резултатима избора испада да је ова партија много мање снаге од СДС. Исто као он Тадићу за Кузмановића, Иванићу је феномен звани Рајко Паповић избио из руке могућност да буде србски члан тзв. Предсједништва БиХ, те је то данас Небојша Радмановић.

Одустани – ево ти похвала

Када неког позивате да одустане, морате му нешто понудити и заузврат. То се поготово дешава у САД гдје се демократија одвија углавном у унутарстраначким изборима, па онда на биралишта изађу крајње економична два кандидата, без другог круга избора за предсједника.

И то није никаква уцјена, ни пијачна трговина. То је демократија! Просто неко некоме треба да уступи пуно гласова, и ти гласачи не смију бити разочарани. За одустајање се не дају паре, већ именована позиција у власти, преко које би се могли задовољити интереси гласача оних кандидата који су одустали „зарад виших циљева“.

Нијесам чуо да је у нашем случају ико икоме било шта јавно нудио. Кажем јавно! Тајне понуде су ситношићарџијска цјенкања и нечасне радње, али не и када сви гласачи јавно чују зашто се неко одлучио да одустане и шта добијају они преко свог кандидата.

Примјера ради, поражена (није, дакле, одустала) Хилари Клинтон је због велике подршке унутар своје странке добила мјесто државног секретара (премијера) у Обаминој администрацији. Посебно зато што су резултати оба кандидата позивана на одустајање далеко превазишла предвиђања која су им давала неке занемариве проценте, због којих су и позивани да одустану.

Неки провокатори Славка Вучуревића који су дошли на трибину у МЗ Петрово Поље, говорили су Вукановићу да треба да одустане у корист Славка. Толико, да су морали доћи униформисани људи са натписом САЈ на униформи. Један од позивача на одустајање чије име не знам, рекао је: Ја се кладим да нећеш добити више од 2.000 гласова! Сјећам се да је Небојша опкладу прихватио, али не знам да ли је инкасирао.

Опште добро

Стога нико нема право било коме да дијели лекције о моралности чина „одустајања зарад општег добра“. Каквог добра? Добра Ћука? Политика је ствар рационалног интереса. Рацио нам је, ево, указао да ти људи којима таква прича тренутно одговара, раде ту исту ствар у другим општинама и редовно су то чинили у прошлости.

Сви ти који на то правовјерно приморавају, били су на власти за вријеме побједе Војислава Коштунице над Слободаном Милошевићем, која је морала насилно да се имплементира. И добро се тога сјећају. И тада Вук Драшковић и СПО нијесу хтјели да изађу јединствено са Демократском опозицијом Србије, јер се нијесу слагали око количине мандата и кандидата. Што му није пуно помогло и странку му је срозало на ниво удружења самохраних родитеља.

Након тога, врло брзо се испоставило, већ након годину дана када је ДОС испунио своју функцију, да варијанта „Само да Слоба оде“ и није испала као најсретније рјешење. Великаши, сјеме им се ископало, на комате раздробише царство и коалицију. На крају, Борис Тадић и цвјетно друштво су гурнули Србију у још гору неупосленост, пад привреде, биједу, безидејност, губитак територија и ауторитета државне власти.

Само да неког не буде

Након цара Стефана Душана Силног, појављује се углавном Урош Нејаки, ако су мене добро учили историју. Србска нема тај луксуз да се уводи у нестабилност, без неког јасно понуђеног рјешења шта даље.

Мало је неубједљиво слушати о томе да су „крајња времена настанула“ и да ће чим видимо леђа Милораду Додику потећи мед и млијеко, а да то излази из уста људи који су сви редом били на високим функцијама и падали са власти када је Додик говорио исте такве ријечи. Републички избори и локални су двије потпуно различите категорије, па због тога вриједи обрадити феномен одустајања прије него што се збуде ова потоња.

На овогодишњем локалу све коалиције су направљене, прије свега, из уско страначког интереса. О чему најбоље свједочи могућност савеза између СНСД и СДС у Фочи. Здравко Крсмановић је са Новом социјалистичком партијом доживио дебакл на прошлим републичким изборима, док је остатак социјалиста са Ђокићем на челу, Дачићевски поправио свој рејтинг. Сада су га Босић и Додик само дотукли и на локалу.

Пожури, креће локалић

Мотивацију за овај чин и могућност уједињења двије љуто завађене партије, можемо тражити и у мало општедржавнијим питањима. Рецимо у Крсмановићевом нескривеном слизавању и послуху према западним експонентима, што се савезницима на нивоу Парламентарне скупштине уопште не допада да оставе као могућност пред републичке и савезне изборе.

Исто тако, Драган Чавић од свих партијских првака у Србској, једини у изборној ноћи у кадру има тзв. заставу тзв. БиХ иза леђа. Очекивати у таквим условима од СДС да подржи Чаву, исто је као и очекивати од Коштуничиног ДСС да подржи Чеду Јовановића за градоначелника Града Београда. Иначе, то је сад Драган Ђилас, док је на републичком нивоу власт онога којег је побиједио на изборима за градоначелника – Александра Вучића.

Можда неки у Приједору сада кукају што се СДС и СНСД нијесу ујединили да детронизују Марка Павића, али много је већи јад и биједа што то нијесу учинили сви заједно, када је у питању Брчко. Да ли је Фочанска веза имала утицаја на избор начелника у Вукосављу не знам, али волио бих да се тренутни модел из Парламентарне скупштине БиХ преслика на низ оваквих неуралгичних тачака. Рецимо у Сребреници...

Кад ће пруга Добој – Бијељина?

Добој нико ни не спомиње у смислу одустајања и пристајања, јер је Обрен Петровић направио такву персонално-партијску конструкцију, да му овај пут Мићо Мићић може само завидити. Уопште није било напето, као ни у Приједору. Сви путеви партијских интереса тамо, воде преко Обрена. Мићића је у Бијељини, поред тога, извукао и избор његовог противкандидата.

Мићо је узео 2.000 гласова мање од коалиције која га је подржавала, а Мишко у односу на своју коалицију добија 6.000 гласова више. Што значи, да је за екипу која је Миловановићу радила изборе, инфраструктурно-страначки рачунајући, ово била немогућа мисија од старта. Можда је чак и превелико утуцавање пара у специјалне ефекте на завршном митингу, препало семберску сиротињу да ће доћи до изразитих промјена, ако њихов мали спахија Мићић, буде замијењен великим везиром Додиком.

„Ови су се већ накрали, сад кад дођу ови нови и док се они накраду, неће ништа нас запасти...“ Знате већ она прича којом странке на власти плаше сиротињу рају. (нпр. у Бањој Луци) Заборављате да људима који краду, ни један број послије не може бити довољан.

У сваком случају, сцена завршног митинга СНСД у Бијељини и кореографија представљања кандидата за градоначелника, била је толико моћна, да таква реприза у Бањој Луци буде за 21. годишњицу Републике Српске или нешто слично.

Ту треба с(т)рести паре са општенародним консензусом.

И, ко на крају да одустане?

Одустајање неког кандидата и јавна подршка другом, сличан је друштвени модел као нагодба са тужилаштвом коју склопи оптужени. Тај јуристички модус нам је формално-правно био потпуно непознат у периоду самоуправног социјализма, те су га донијели окупациони реформатори правосуђа након Дејтона.

Сврха нагодбе са тужилаштвом, свједоци сарадници и сличне егзотике; нијесу настали из потребе за већим степеном правде, већ просто из економских разлога. Убрзања процеса и смањења судских трошкова у случају нагодбе, те небацања пара у кампању у случају одустајања.

Зрели политички чиниоци воде рачуна о томе, да избори не подијеле и не исцрпе земљу толико, да је свака врана може позобати након пребројавања гласова. Раде то макар и у случају да они неће добити све што би могли. А имали смо прве слободне изборе због тога што ОХР и високог представника, у односу на раније, нико није видио ни нацртаног на зиду.

И одмах напредујемо до одустајања!

Одабрао сам да написмено обрадим тај феномен, јер сматрам да је врло битан за једну зрелу, економско-демократску еволуцију политичког живота у Србској. Ове опште ствари сам, додуше прилично испресјецано, већ рекао на телевизији. Захваљујем на пажњи свим посјетиоцима Фронтала.

Останите и даље уз наш канал.