Барак Обама – психолошки портрет

Председник Обама уме да убеђује публику, нису га узалуд назвали поп-звездом политике, поредећи његов успех са успехом Џона Кенедија, кога су звали првим холивудским председником. Ипак управо ова способност убеђивања може да му се обије о главу, и разочарање може да буде тако горко да изазове мржњу према објекту недавне љубави.

Ево како ову појаву у интервјуу за нашу радиостаницу објашњава амерички психолог Саша Абрамски, аутор књиге о психологији председника Обаме.

- Он има способност да комуницира са публиком тако да људи стичу утисак да их разуме. Отуда и осећај да је он све време са њима сагласан. На крају после његове победе на изборима 2008. појавила се чудна ситауција. За време предизборне кампање Обама је говорио: Намеравам да смањим трупе у Ираку и увећам број војника у Авганистану – макар привремено, али када је почео да гура људе и ресурсе у Авганистан и Пакистан, мноштво људи после избора примило је то као издају.

Многи аналитичари се слажу: Обама је политичар до сржи, он се труди да удовољи оним групама становништва које могу да му донесу гласове на изборима. За сада му таква тактика доноси успех, али овај успех „оштре“ са два краја – и са стране левих и са стране конзервативаца.

По мишљењу главном уредника листа Русија у глобалној политици Фјодора Лукјанова, Обами сметају она својства која су му тако помогла да победи први пут.

- Он је у Вашингтону провео сасвим мало времена пре него што је постао председник. А пре тога био је такозвани организатор друштва (community organizer). То је специфични амерички појам који означава покретача маса, у ствари његов задатак је мало озбиљнији: да убеди људе да треба да се удруже како би решили конкретан проблем од општег интереса. Почев од сакупљања смећа или експеримената на псима, па до све већих. Обама је дошао са тим искуством, и он је искрено хтео да све уједини. Испали су супротни резултати.

Као што се зна покретачи маса ретко бивају генији или надахнути пророци. По правилу то су људи који умеју најбоље да изразе заједничке жеље, а често и заједничке предрасуде. Јасно је да Обама као човек који је видео друге земље и одрастао ван граница САД, није био склон да демонизује Русију, као што су то чинили провинцијалци Реган и Буш. Могуће да је зато Обама започео такозвано рестартовање. Али он није успео да се супротстави притиску републиканаца, оптуживши их за некакву заверу са Кремљом – он чак није суштински одговарао на њихове апсурдне оптужбе. Говори аналитичар ТВ канала Раша Тудеј Питер Лавел:

- Он је био наш момак – председник наде. Сви су се надали у промене. И проблем није у томе што су неоконзервативци натерали Обаму да учини нешто што он није хтео. Проблем је у томе што је Обама променио своја убеђења за њихова сопствена.

Резимирајући резултате психолошког портрета Обаме може се рећи да је он оваплотио једну важну противречност наше епохе – политкоректност. Човек црне оже, али при томе са сасвим белом, европском по корену културном, човек који је променио неколико конфесија и стекао образовање у муслиманској земљи – Индонезији. Ни сенке нетрпељивости, ни сенке фанатизма. И понекад се појављује питање: да ли иза тих многобројних не постоји бар једно да. Другим речима, да ли иза бесконачних тежњи да се не увреде нечија убеђења и не пређе на личо постоји сама личност Обаме?

Дмитриј Бабић,