1700 година Миланског едикта и нови прогони хришћана

Свечаности поводом обележавања јубилеја важног за читав хришћански свет почела су у Србији, у граду Нишу. Ради се о 1700-тој годишњици Миланског едикта који је означио крај прогона хришћана у Римској империји.

Овај документ је наставак Никомедијског едикта који је 311. године издао римски император Галерије. Овај је император практично легализовао хришћанство и дозволио хришћанима да обављају своје религиозне обреде под условом да се они моле и за римског императора. Милански едикт је изједначио сва права свих верујућих, фактички укинувши римско многобошство као официјелну религију.

По речима руског историчара Руслана Буганова, стручњака за Византиу, за Србију је празновање овог јубилеја веома важно. Тим пре, што је град Ниш центар свих јубиларних свечаности, заправо постојбина првог византисјког императора Константина Великог, једног од аутора Миланског едикта:

- Србија је примила хришћанство у његовој источној, грчко- православној традицији. Ова је традиција повезана са византијском империјом, где је постојао култ императора Константина. По њему је град добио име Константинопољ. То се уважавање према импреатору пренело и на друге православне народе. У том смислу и Србима који сада насељавају његову постојбину. Мислим да је за Србе јако важно ово празновање 1700. годишњице Миланског едикта - обзиром да је на њу током новије историје пало бреме многих озбиљних изазова.

О значају овог догађаја говори и чињеница да је 2013. година проглашена годином Миланског едикта у Србији. Свечаности овим поводом ће се одвијати до краја октобра. И то, сматра се, постаје актуелно поводом низа нових напада и опасности по хришћанство. Тако у низу европских држава у оквирима програма мултикултурализма доносе се забране испољавања хришћанских симбола, а на арапском Истоку прогон хришћана је увелико узео маха након „арапског пролећа“.

- У том контексту, када, рекло би се, племенити циљеви воде ка потпуно неплеменитим резултатима, мени се чини да имамо шта да научимо од аутора едикта. Овај документ показује пример, како племенити циљ достићи путем религиозне толеранције, не улазећи у област појединачних религија, обреда, представа. Јер, Милански едикт не брани ни једну конфесију, ни једну религиозну заједницу. Чак бих се усудио да кажем, да су у том смислу аутори Миланског едикта прогресивнији експерти у области религиозне политике и међурелигисјких односа.

У закључку Руслан Буганов је додао, да ће кроз неколико година у Београду, према плановима, бити одржан Светски конгрес византиста. То ће бити још један повод да Србија нагласи свој национални идентитет.

Григориј Соколов,