Споменик, замајавање јавности или још нешто горе?

Напокон, дочекасмо уклањање споменика подигнутог у част и захвалност припадницима терористичке ОВПМБ. Дуго се чекало на овај потез државе Србије. Комплетан државни врх је свакодневно обећавао да је питање дана када ће до уклањања доћи. И дошло је! Међутим, да је Србија правна држава у којој се поштују Устав и Закони, у којој све институције и службе раде свој посао – до постављања споменика не би никада ни дошло. Једноставно, ником не би пало на памет да се игра ватром. Овако, потрошисмо силно време бавећи се нечим што је последица недостатка функционисања правне државе. Албанци су у општинама Прешево, Медвеђа и Бујановац у жељи да интернационализују проблем анимирали амбасаде свих оних земаља које су њима наклоњене. Јавност је у Србији обавештена да је та подршка изостала. Затим су се упутили у Приштину у намери да добију подршку тзв. премијера квази Владе Косова. Јавност је у Србији и у овом случају обавештена да је и овде изостала подршка. О чему се заправо ради?
Као неко ко живи на Космету и одлично познаје прилике на терену, а уз то и солидно познаје менталитет албанаца, дозволите ми да изразим сумњу у све ово. Кренимо редом. Најпре око рокова. Подсећања ради, са најодговорније функције у држави, места премијера, Ивица Дачић је јавности саопштио да је последњи дан за уклањање споменика 17. јануар. То је датум када је почела четврта рунда преговора Београда и Приштине у Бриселу под окриљем ЕУ. Теме састанка су биле царина и српске институције на Косову и Метохији које Приштина сматра паралелним. Рок 17. јануар није испоштован. За то време неко није седео скрштених руку већ је припремао терен за сам дан званичног сусрета. Састанак у Бриселу трајао је пуних седам сати. У првој изјави након састанка Тачи је изјавио да је постигнут договор о јединственом царинском систему Косова, што - ако је то тачно, то значи ништа друго до заокруживања територије „Републике Ксова“.
Након тога, из истог извора сазнајемо да ће се у најскорије време спровести процес расформирања србских „паралелних“ структура као и да ће се организовати заједнички избори на којима ће бити изабрани органи власти прихватљиви и за Београд и за Приштину. Ово значи да Срби остају без својих институција које егзистирају у оквиру Републике Србије и интегришу се у Косовске. Премијер Србије све то потврђује само у блажој и завијенијој форми, с тим да претходно изјављује да Србима на Космету и нису потребне српске институције. На жалост, све се поклапа.
Из претходно изнетог сматрам да имам право да основано сумњам да ће цену рушења споменика у Прешеву на крају скупо платити косметски Срби жртвовањем њихових али и државних и националних интереса.