Све је исто као на Косову, у Ираку, Либији, иста реторика, исте лажи, исти циљеви, само што је сада на реду Сирија

Напад хемијским оружјем, као повод за „хуманитарну интервенцију“, након Косова где ће своју завршницу добити 1999. године, активиран је и у случају Ирака. Сећате се, цео свет је прихватио информацију америчких и британских медија да је Садам Хусеин употребио хемијско оружје у обрачуну са својим противницима, и почео је војни напад велике светске коалиције, предвођене Америком, на Ирак. Речено је да то хемијско оружје угрожава безбедност грађана Америке. Завршило је хапшењем и вешањем Садама Хусеина, након чега је објављено да у Ираку није пронађен ни један једини доказ који би оснажио тврдњу да је Хусеин употребио хемијско оружје. Он такво оружје једноставно није имао.

У време настајања овог текста, Америка још увек није почела напад на Сирију, мада је тај напад већ разрађен у глобалу и у детаљима. Из ваздуха, највероватније, са крстарећим ракетама, као што је 1999. године нападнута Србија. План је идентичан оном примењеном на Косову; Американци ће са својим савезницима деловати из ваздуха и логистички док ће на терену, против председника Башара ел Асада, марширати сиријски УЧК. Због чега би Американци напали Сирију? Због хемијског оружја, наравно. Тако гласи службено саопштење Вашингтона.

Асад је, кажу, своје противнике напао бојним отровима. Као и у случају „тровања“ на Косову, и овде су у причу убачена деца, најосетљивији слој сваког друштва, по којима службени Дамаск, тврде западни медији, сипа прах смрти. На то се реаговати мора. То се трпети не може. Кад све буде окончано, а у овом случају није баш сигурно шта то значи, суочићемо се са истином да хемијско оружје у Сирији није употребио ни Асад ни његови противници. Као што смо, сигурно се и тога сећате, након разарања Србије и отимања Косова и Метохије добили информацију да је извештај међународне комисије форензичара на челу са Хелен Рантом, о „масакру Албанаца цивила“ у Рачку, од стране србских снага безбедности, обичан фалсификат, који је у марту 1999. године послужио као повод за напад на Србију, уз претходну представу у Рамбујеу.

Десет година касније, Хелен Ранта је објавила књигу у којој тврди да у Рачку нису пронађена тела албанских цивила већ тела албанских терориста, српске полиције и понеког мештанина Рачка, сви преобучени у цивилна одела, да је Вилијам Вокер тражио само „албанске цивилне жртве“, да је у то име два пута гађао Ранту оловком, натеравши је на крају да потпише извештај какав је он желео.

Србија, Сирија, звучи скоро идентично.