Да ли је Босни потребан други Дејтон

Посљедњи корак у дугом низу, који заслужује апсолутни респект, јесте колекција анализа Saving peace in Bosnia - myths, challenges, opportunities, недавно објављена у издању Фондације лорда Бајрона. Ријеч је о зборнику радова, презентованих током 2009. на конференцијама и трибинама у Торонту, Вашингтону и Београду, у организацији овог круга интелектуалаца. Десет аутора, у садржајно богатој колекцији сажете форме, на енглеском језику, изузетно стручно и увјерљиво тумаче потенцијалним читаоцима, западним, али и српским, све нијансе актуелног приступа Вашингтона и пратећих европских трансмисија моћи у односу на политичку ситуацију у БиХ.

У сјенци контроверзних званичних односа Сједињених Америчких Држава и земаља Европске уније са Србијом и Републиком Српском, од почетка деведесетих година прошлог вијека до данас одвија се интересантна интелектуална комуникација Запада и Срба.

Међутим, она није једнодимензионална, јер се унутар таквих релација, условно речено, могу препознати двије школе мишљења. У првом случају, није ријеч о дијалогу равноправних саговорника, већ о монологу актера западног академског и медијског естаблишмента, уз беспоговорно одобравање домаћих конзумената сваке псеудомисаоне сплачине, уколико има вашингтонски или бриселски печат "морално-политичке" подобности. Јер, нема тог истраживачког напора помоћу кога би се у срамној вербалној или писаној заоставштини Ивана Чоловића, Борке Павићевић и сличних креатура, углавном окупљених око адресе познате као "Пешчаник", пронашао бар траг неслагања са погледима на Балкан из угла Кристофера Хиченса, Бернар-Анри Левија, Гинтера Граса и покојне Сузан Зонтаг, па чак ни њихових епигона с источне стране бивше "жељезне завјесе", попут Славоја Жижека и Адама Михњика.

Наравно, постоје и алтернативне анализе овдашњих прилика. За разлику од беспризорне конкуренције, ти другачији осврти на односе Срба с обе стране Дрине и осталих етничких заједница на простору бивше Југославије немају привилегован статус на глобалној и локалној јавној сцени. Посебно мјесто међу браниоцима истинских вриједности у координатама западне цивилизације заузимају људи који су се од 1994. године ангажовали у Фондацији лорда Бајрона за балканске студије. Утемељена у географском троуглу Отава - Чикаго - Лондон та институција, од оснивача сер Алфреда Шермана па надаље, обиљежила је сопствено трајање, али и бурне догађаје који су пратили крвави распад СФРЈ, часном и добронамјерном позицијом када је ријеч о Србима, али и спремношћу да најсатанизованијем народу у новијој историји конструктивно укаже на грешке и лутања.


Повампирени клинтонисти

Посљедњи корак у дугом низу, који заслужује апсолутни респект, јесте књига Савинг пеаце ин Босниа - мyтхс, цхалленгес, оппортунитиес (Сачувати мир у Босни - митови, изазови и шансе), недавно објављена у издању Фондације лорда Бајрона. Ријеч је о зборнику радова, презентованих током 2009. на конференцијама и трибинама у Торонту, Вашингтону и Београду, у организацији овог круга интелектуалаца, чија свака реченица с пуним правом наставља традицију чији је симбол бард енглеске и свјетске поезије, који је изгубио живот дајући допринос борби балканских хришћана против отоманског јарма, на почетку 19. вијека у Грчкој.

Десет аутора, у садржајно богатој колекцији сажете форме, на енглеском језику, тумаче потенцијалним читаоцима, западним, али и српским, све нијансе актуелног приступа Вашингтона и пратећих европских трансмисија моћи у односу на политичку ситуацију у Босни и Херцеговини. Није случајно то што се књига појављује у овом моменту, јер се у предговору указује на чињеницу да је, након тринаест година релативне стабилности постдејтонске БиХ, с доласком нове администрације на власт у САД, поново добила замах политика која "рјешење" види у унитаризацији тамног вилајета. У том контексту, посебно су апострофиране изјаве Хилари Клинтон, послије преузимања функције државног секретара, о "недовршеном послу на Балкану", као и конкретни потези на терену, попут притисака у режији подсекретара у Стејт департменту Џејмса Стајнберга, током преговора у Бутмиру током прошле јесени.

Уз подсјећање да намјера САД да у БиХ издејствује уставне промјене с централистичким предзнаком почива на континуираној илузији америчких званичника "да ће у исламском свијету зарадити углед, а можда и захвалност, ако буду подржавали муслиманске интересе у Европи", предговор је обиљежен и песимистичном процјеном да ће се "наметање уставних реформи наставити и у другој деценији 21. вијека, што је за жаљење, јер се тиме само омета трајна стабилизација западног Балкана уопште, а БиХ посебно". А о томе с коликим увјерењем и ентузијазмом сами извршиоци текуће политике Сједињених Држава и Уједињеног Краљевства учествују у депримирајућем повратку Запада на "мјесто злочина", свједоче и крупни реторички заокрети донедавног америчког, односно, британског амбасадора у Београду - Вилијама Монтгомерија и Чарлса Крофорда, у годинама након одласка с функција, истичу аутори "Saving peace in Bosnia" у уводном дијелу књиге.

Затим слиједе луцидне опсервације ауторског тима Фондације лорда Бајрона, а отвара их увјерљив негативни одговор Стивена Мајера на питање из наслова текста "Да ли је Босни потребан 'други Дејтон'". Логично, у питању је вјештачка дилема, наметнута као приоритет у пројекцијама кадрова из времена Била Клинтона, повампирених под окриљем власти садашњег америчког предсједника Барака Обаме. "Та група је заслијепљена сопственом ароганцијом и непознавањем Босне, Балкана и реалности међународне политике. У стварности, нема никаквог рационалног разлога за америчко ангажовање у Босни и на Балкану. У регији нема значајног америчког интереса, док се Обамина администрација сложених и опасних изазова другдје у свијету", недвосмислено истиче Стивен Мајер, професор политичких наука на Универзитету за националну одбрану у Вашингтону и бивши аналитичар ЦИА.


Игнорисање једноставног императива

"Нову босанску кризу" очекује и предсједник Фондације лорда Бајрона, амбасадор Канаде у Београду у периоду распада Југославије Џејмс Бисет, лоцирајући њен кључни узрок у обновљеном настојању Вашингтона да ојача централну власт у Сарајеву на рачун Републике Српске. Међутим, за разлику од времена када је посљедњи дипломата САД у СФРЈ Ворен Цимерман утицао на Алију Изетбеговића да одустане од већ потписаног Лисабонског споразума о уређењу БиХ, Џејмс Бисет изражава очекивање да се неће поновити готово унисона подршка Европљана америчко-бошњачком авантуризму од прије двије деценије. Такође, Бисет указује и на чињеницу да насилник далеко теже остварује или уопште не реализује властите планове, ако му у томе не асистира потенцијална жртва. У случају Босне и Херцеговине, то значи да "никакве радикалне измјене постојећег уставног оквира неће бити могуће уколико РС буде одлучна у одбијању да јој се наметну рјешења која су супротна њеним основним интересима".
Даг Бандау, спољнополитички аналитичар Кејто института из Вашингтона и некадашњи савјетник америчког предсједника Роналда Регана, анализира дупле стандарде Вашингтона у региону, оличене у интенцији да се земљама западног Балкана намеће мултикултурална матрица као средство за постизање неоколонијалних циљева, осим у ситуацијама када тај модел прихватају Срби, будући да водећи западни центар моћи тада напрасно форсира етнички мотивисани сецесионизам србофобичне провенијенције. Бандау поручује администрацији САД: "Оставите Балкан Балканцима", а Вилијам Линд, амерички војно-политички аналитичар и експерт за такозвану доктрину рата четврте генерације, описује куда води вашингтонско игнорисање тог једноставног императива, посебно када је ријеч о посљедицама погоршања односа САД и Русије, као и све тежој позицији НАТО-снага у Авганистану.

Увјерење да БиХ ни у прошлости, ни у садашњости, ни у будућности не посједује капацитет да буде држава или бар нешто више од принудног брака три народа, присутно је и у анализама осталих аутора. Роналд Хачет, још један бивши сарадник предсједника Регана, а садашњи директор Центра за глобалне студије и професор међународних односа на Универзитету Шрајнер у Тексасу, осврће се на улогу Европске уније у процесима у данашњој БиХ. Џејмс Џатрас продубљује тему "посљедње балканске авантуре" Вашингтона, а Џон Лоланд пише о "тотему новог свјетског поретка" - "геноциду" у Сребреници. Продуцент документарног филма "Ислам: шта Запад треба да зна" и сарадник релевантних америчких медија Грегори Дејвис, осврће се на релације ислама, Запада и православља.

Серију фасцинантних погледа на актуелност БиХ и уплив САД у овдашње политичка тензије затварају два прецизна прегледа кључних димензија не тако давних оружаних сукоба у Босни и Херцеговини. Први предсједник Фондације лорда Бајрона Алфред Шерман 1997. сецирао је америчку улогу у бх. крвопролићу, док је др Срђа Трифковић анализирао узроке и насљеђе босанског рата. Као спиритус мовенс овог изузетног пројекта, водећи српски интелектуалац у Сједињеним Америчким Државама и познати историчар је, заједно са људима беспрекорног стручног ауторитета и личног интегритета, понудио поуздан водич за оријентацију у предстојећим балканским и планетарним маглама.

"Тиха већина" међу Србима и на Западу знаће да схвати на прави начин утемељена упозорења аутора "Савинг пеаце ин Босниа", а оне политичке адресе преко океана које, по дефиницији, треба да имају кључно мјесто у подухвату из наслова књиге, прије или касније, суочиће се са другачијом терапијом отрежњења од снаге аргумената.
Јер, хронологија човјечанства препуна је империја које су знале да могу како хоће, али не и до када хоће.