Видовдан

Видите ли да се не видимо. Видите ли како нас затиче Видовдан. Оваквима не може доћи.Доће и неће нас ни погледати. Нема међу нама лица. Да нас обасја - видовданским обасјањем.
Видовдан ће доћи оном ко види гдје смо. У каквом смо мраку. У каквим шумама, међу кавим звјерињем. Ситним и крупним. Невидљивим и видљивим. Ко види колико нас нема. Ко види колико смо се улагали у мала, невидовданска знања, мале, невидовданске послове. Видимо, ево нас овдје, али не знамо гдје смо, ни ко смо, има ли нас или нас нема. Непрегледно, колико нас нема. Не знамо на чијој земљи живимо, којим језиком говоримо, с ким ратујемо. У нама никад није освануо Видовдан. Не чујемо шта нам ко мисли. Не видимо како нас ко поткопава, и покопава. Ни на једно питање не знамо одговорити. У свакој се школи пада, кад се не зна одговорити на основна питања. Морамо пасти, и пропасти, без Видовдана. Пропаст нас је жедна и гладна, као никога.
Видовдан нас стално пропитује. Кроз цијелу историју, сваки у Бога дан. Видимо ли се, видимо ли своју ноћ, своју горгону, свога непријатеља. Знамо ли да се бијемо, знамо ли бити, знамо ли ући у обасјање. На Видовдан се помијешала наша крв, с Христовом. И кап Христове крви потекла кроз наш крвоток. И разгорела у нама неиздрживу и свеиздрживу ватру. Једном смо видјели гдје смо,и ухватила нас велика вртоглавица. Од велике висине. Од бездана који се под нама отворио.
Ништа ни од једне битке ако у њој не осване Видовдан. Узалуд је бијемо, узалуд се бијемо. Узалуд правимо догађаје. Узалуд стварамо историју. Узалуд гинемо.живи се затрпавамо мртвом земљом. Без Видовдана све поједе мрак. Једним зијевом, који никад није престао. Једним гутљајем, којем је све мало. Једном утробом, која се не може наситити.
Видио је Лазо, ком се треба привољети царству, кад су на њега зинула доња и горња питања. На страшном мјесту постајао. Свако јаким питањима одолио. Проживио сопротивније мисли, до коријена, до конца. Сунцана зрака Царства небеског кренула је да се бори за њега. За једну разгорелу душу, једну мученичку историју, једну дивну истину. За једно сазнање. Које више нико није могао да истјера из наших костију. Носили смо га кроз шуме и пештере. С видовданом и без видовдана. У црним и бијелим данима. У мрклим и видовданим ноћима. Као робови и слободњаци. Као просјаци, мученици, хајдуци, лудаци, ратари, рибари, псалмопојци. У мукама, множила су се у нама видовданска слова. Текла кроз наше вене видовданска крв, видовданско разумијевање, видовданско појање.
Нема догађаја, ако се не догоди човјек. Ако човјек не израсте из свога Догађаја. Догађаја, који објављује Видовдан, свуда васељеном. Пјесмом и литургијом. Лазар је загазио у тај Догађај, у тај видослов. И престао да не види. И престао да не мисли.И непрестао да нам долази, да нам улази у душе.Лазар је сам освојио Косово. Нахранио ту причу, надојио божуре просветљеном крви својих ратника. Размирисао жртве кроз вјекове. Сакрио се у тој тајни, да се не може не видјети. Свима који ишта виде. Свима којима се видовдан дотакао душе. И костију.
У Црној Гори је повремено јако сијао Видовдан - од њега је прогледало камење. Израстао Ловћен, високо над горама. У строгом достојанству, једина суверена глава међу нама. И данас камење у Црној Гори види боље од људи. Људи су зажмурили, а камење прогледало.Људи су заћутали, камење проговорило Људи иду невидовданским путем, Камење видовдански гледа и остаје на свом мјесту. И његово гледање прогледава кроз све на свијету, и – даље, и иза. Улази унутра, у корјен постања. У Видовданство, у којем устајемо, и пјевамо.