Судска пресуда уз топот ножица буба-шваба

Две казне укупне суме од преко 10 хиљада долара - таквом пресудом се 12. јула у Москви завршило двогодишње суђење организаторима изложбе Забрањена уметност.

До недавно на опуженичкој клупи Јуриј Самодуров, бивши директор московског Музеја Андреја Сахарова и бивши руководилац Одељења за најновије токове московске Третјаковске галерије Андре Јерофејев ипак су били проглашени кривим по 282. члану Кривичног кодекса РФ: подпиривање мржње и нерпиајтељства, као и омаловажавање људског достојанства уз злоупотребу службеног положаја. Претила им је реална казна затвора. Сада они намеравају да уложе жалбу, инсистирајући на признању своје потпуне невиности.

Иницијатори коначно окончаног судског процеса били су чланови православно-патриотског покрета Народни сабор. По мишљењу његових лидера, изложба Забрањена уметност показала је недозвољено слободно обраћање са хришћанским симболима и увредила религиозна осећања многих верника. Народни сабор је нашао подршку у РПЦ, мада не толико ватрену како би желели његови представници. Ни један од званичних представника цркве није био за казну затвора. Друга је ствар што су неки свештеници нашли да је сума казне превише ниска, зато је само кажњавање симболично. Тако се одговорни секертар Патријаршјског савета за културу ахимандрит Тихон изјаснио о организаторима изложбе без и најмање симпатија: за њих је оптужујућа пресуда наредна етапа за исте такве скверне забаве. У целини, коментаришући став Цркве по датом питању, секретар за штампу Московске патријаршије Владимир Вигиљански подвукао је у интервјуу за Глас Русије да Црква нема за циљ прогањање световне уметности.

 
Црква је одвојена од државе и не жели да мења државно уређење, она жели да се мењају људске душе, и у том смислу активна је за оне људе који се одазивају на позив Божји, каже Владимир Вигиљански. Она понекада подсећа на вредности историјски традиционалне за нађу земљу. То су оне вредности које су бољшевици покушали да раоре и против којих се залажу наследници бошљевика, наследници атеиста и тоталитарног режима. Црква није агресивна. Она покушава да помири људе у свим ситуацијама - политичким културним, идеолошким моралним. Црква је толерантна, чак према посрнулима, према оним људима који се залажу против ње.

Од првих дана суђење организаторима изложбе Забрањена уметност већи део руског друштва прихватао је као опасни преседан - као знак да се у уметност враћа цензура. Зато су паралелно са суђењем одржавани митинзи у подршку осуђенимаЧак читање пресуде није могло без протестне акције, истовремено смешне и дрске. Млада представница једног арт-удружења донела је у зграду суда велику кутију напуњену буба-швабама. Пуштени на слободу они су задали много бриге чистачици.

Познати представник арт-индустрије, директор Пермског музеја савремене уметности Марат Гелман чак је обећао да ће демонстративно поновити изложбу Забрањена уметност у случају да пресуда његовим колегама буде превише сурова. Сада је он одустао до своје намере и сматра да ће новчана казна помоћи да се смање даљи напади на савремену уметност од стране „мракобесја". Мракобесје постоји свуда, изјавио је Марат Гелман, не само у Русији, и врло је важно у тој ситуацији то што они осећају да држава није на њиховој страни.

Сличне тачке гледишта се придржава и руски писац Виктор Јерофејев - између осталог старији брат осуђеног Андреја Јерофејева.

 
Наша власт је либералнија од нашег народа, скреће пажњу Виктор Јерофејев. Сетите се, још је Пушкин говорио да је једини европљанин у Русији - влада. Имајући у виду режим Николаја Првог. Пушкин се, чиноло би се, шалио, али то је заиста тако. Данас влада, ако се под тиме подразумева институција власти, Москвоски Кремљ, не подилази људима из Народног сабора. И постоји осећање да живимо под окриљем адекватне организације власти. Али истовремено живимо у земљи неофита, који стално желе да заштите Бога. Он ће и без њих себе заштити. И нису потребне те „шапице" које штите Бога од некаквих појава живота на Земљи.

Сама чињеница покретања судског процеса била је неправилна реакција на догађај - о томе су говорили многи, између осталог руски министар културе Александар Авдејев, као и представник за људска права у РФ Владимир Лукин. Његова оцена догађаја је следећа: У датом случају у питању је спој лошег и доброг укуса. Али питања укуса се у цивилизованом друштву решавају на сваком другом месту, само не у суду.