Банкари плаше новом кризом

Свет хрли ка финансијској провалији. Европска централна банка, Банка Енглеске и ММФ у исти глас упозоравају на надолазећу кризу која ће дотаћи у првом реду Европу. Над банкама осим кризе државних дугова надвила се још једна претња: хитни повратак краткорочних кредита, чија укупна сума износи на трилионе долара. Питање одакле да се за то узме новац, остаје отворено.

По оценама експерата, до 2012. године банке по читавом свету треба да исплате на основу хартија од вредности и кредита пет трилиона долара, које су добиле у периоду глобалне финансијске кризе 2008. године. Постоје бојазни да ће, тежећи рефинансирању, банке конкурисати држави за пажњу кредитног тржишта. Тако кредити за бизнис и потрошаче могу да поскупе, што ће се негативно одразити на напредак економије.

Између осталог, руски експерти не падају у панику. Банке су увек узимале и узимаће кредите, оне од њих живе. И висина актуелног укупног дуга уопште није никакав изузетак, подвлачи председник Асоцијације руских банака Гарегин Тосуњан.

Увек, у сваком текућем тренутку, без обзира на кризу обими зајмова израчунавају се трилионима долара. Зато се не треба плашити цифара. Узеће нове дугорочне зајмове, вратити краткорочне. У периоду кризе, напротив, узимали су краткорочне, враћали дугорочне. То није трагедија.

Ту се између осталог и налази одговор где да се узима новац за враћање дугова. Друга је ствар, хоће ли га дати? Даће, уверен је директор Одељења за аналитичке информације агенције РБК Александар Јаковљев, пошто су финансијске организације веома заинтересоване за кредитирање.

Банкарски бизнис се гради на релацији кредити-депозити. Тачније новац се узима за мању камату и даје се на кредит уз велику камату. Не мислим да ћемо бити сведоци неке нове озбиљне кризе у банкарском систему.

Одакле тада предвиђања кризе која је на помолу? Од оних истих финансијских фигура које треба да добију од државе олакшице и свакакве бенифиције, каже Александар Јаковљев:

Не треба се поводити за банкарским лобијем, који прилично редовно иступа са идејама да је крах неизбежан. Наводно, банке су јадне, нема пара, зато им треба помагати. То је став нахлебника. Он је карактеристичан за банкарски систем читавог света. Банке су навикле да живе са окалшицама, навикле да раде са кредитима који сами себе продукују, како би новац дао новац. Сада, када ситуација постаје строжа, када треба водити заиста ефикасан банкарски бизнис, решавати се на некаква озбиљна смањења, банке почињу да галаме: нама је лоше, код нас је криза.

Наравно, има слабих банака које неће моћи да преживе у новим условима. Али то ће само ићи на руку систему, опоравиће га. И управо после 2012. биће све теже плашити људе наредном кризом.