Кочије за господина преводиоца!

„Преводиоци су поштански коњи просвете." Ова Пушкинова дефиниција постала је девиза Првог међународног конгреса преводилаца, који је 3. септембра отворен у Москви."
 

Конгрес је један од најважнијих догађаја Московског међународног сајма књига. Притом је то нова манифестација која се одржава. И одмах - 150 учесника из 25 земаља света! „Ништа слично се није десило колико досеже сећање староседелаца, чак и онаквих као што сам ја," узвикнула је Јекатерина Генијева, један од организатора сусрета и дугогодишњи директор московске Библиотеке иностране књижевности.

Наши преводиоци раде све што је могуће како би људи у Русији упознали књижевност, која је у нашој библиотеци заступљена на 147 језика. А инострани преводиоци раде оно што је нама пријатно: да људи у иностранству знају нашу књижевност," каже Јекатерина Генијева, и наставља: „Мислим да ће на овом конгресу осим тога што ће се учесници једноставно видети уживо, јер они се не виде, већ седе радећи на текстовима и комуницирају електронском поштом! - имати прилике да лично размотре многе ствари. На пример, да ли постоје такозвана непреводива дела и како их учинити преводивима. Или: шта се може предузети да престиж преводиоца не опада, већ да расте. А он због много разлога опада, а пре свега, због наших „омиљених" економских разлога.
 

    Данас се о опадању престижа професије преводиоца не говори само у Русији. Нису најутешнија запажања у овој области, на пример, ни код професора Универзитета у Будимпешти, преводиоца руске класике 20. века на мађарски језик Жуже Хетени.

Преводилац је често човек чији рад није много плаћен, његово име се не помиње увек и његово стање не одговара значају професије. А он је управо онај „језик" на којем ће проговорити сваки феномен светске културе," истиче Жужа Хетени. „Код мене већ 15 година постоји школа превода, али чак ни они који су почели да уче у години њеног оснивања не преводе онако како би требало. Због тога што од превода не може да се живи људи одлазе у друге професије, што за последицу има да заборављају језик, не одржавају неопходан ниво познавања савремене културе.
 

Међутим, по запажањима веома познатог руског преводиоца енглеске књижевности Александра Ливерганта, у последње време се, барем у Русији, појавила нада да ће доћи до промене. „Захваљујући ономе што се обично назива стабилизацијом живота."

„Стабилизација се делимично дотакла и света издаваштва и превођења,"  каже Александар Ливергант. „Издавачке куће, чак и врло мале и слабе, почеле су да стају на ноге, а пре свега, да откупљују ауторска права, чега 1990-их година често није било. Не могу да кажем да се од тада преводиоцима много плаћа, али су почели да плаћају барем нешто, зато што још сасвим недавно то уопште нису радили. И напокон, у издавачким кућама су престали с „циркуским покусима" кад се књига делила на 20 делова и посао давао десеторици или двадесеторици људи да је преведу, као у бајци, за једну ноћ.
 

    Ипак, без обзира на све, професија преводиоца остаје привлачна за многе људе и у целом свету. Често у њу долазе професионални писци, као што се то догодило с Жарком Миленићем - преводиоцем руске књижевности из Босне и Херцеговине. У интервјуу за „Глас Русије" учесник конгреса у Москви, Жарко Миленић, испричао је нешто о свом раду с ауторима из Русије.

Занимљиво ми је да преводим савремену прозу писаца као што су Сорокин, Садулајев, Нечипоренко, и савремену поезију - Купријанова, Амелина и других. У руској књижевности из прошлих времена - код Чехова, Андрејева, Брјусова, Сологуба - стално црпим надахнуће за своја сопствена дела: романе, позоришне комаде и есеје. Увек сам волео да читам руску књижевност - и класичну и савремену, а кад сам постао уредник „Библиотеке иностраног писца" у Хрватској одлучио сам да је лично преводим и самостално сам научио руски језик.

   
На конгрес у Москви Жарко Миленић рачуна као на помоћ за усавршавање у преводилачкој струци. Управо на то је такође усмерена иницијатива организатора форума - на стварање у перспективи првог специјализованог Института за превођење у Русији. А касније, могуће је и Дома преводиоца, у којем ће руски стручњаци и њихове колеге из иностранства моћи да раде раме уз раме на делима светске уметничке књижевности.